Ili angažovanost ili autizam  

Dugogodišnja borba radnika za fabriku „Jugoremedija” u Zrenjaninu, jedan je od motiva izložbe Milice Ružičić

Svi ramovi i platna na kojima su rađeni radovi Milice Ružičić na izložbi „Slike” u Kulturnom centru Beograda pravili su zatvorenici Kazneno-popravnog doma u Somboru. I to je jedna od specifičnosti ove postavke. Ali ne i jedina. Tematika koju autorka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obrađuje – policijsko nasilje u doba globalizacije – koje se proteže širom sveta, od Nemačke, preko Nepala, Južne Koreje, do Velike Britanije, i na kraju Srbije, prikazano je realistično i efektno. Kako autorka sama kaže, slojevito. Izložba, koja dokumentuje mesto ispoljavanja sile države/kapitala nad ljudskim pravima, ima više segmenata.

– Prvi čine slike malog formata sa scenama policijskog nasilja širom planete, i one su rađene na osnovu fotografija u novinama i na internetu. Težila sam da budem dosledna i da ne menjam situaciju sa fotografije, koja tako postaje jedna vrsta dokaza tog slučaja. Pošto su informativni mediji kratkotrajni, informacije se brzo potroše i ovakve scene se zaboravljaju. Stavljajući ih u jezik figuralnog slikarstva, događaje pokušavam da zadržim u vremenu, jer se slike na platnu čuvaju, prenose sa kolena na koleno, drže se na zidu, objašnjava Ružičićeva.

Na pitanje zašto je pozadina na svim slikama malog formata ista – bela – naša sagovornica odgovara:

– To što sam na taj način simbolično izbacila kontekst, koji onda postaje nebitan, omogućilo mi je da na jednostavan ali poseban način povežem događaje. Tako sadržaj postaje efemeran a događaj biva ključan.

Sledeći segment izložbe, možda i najupečatljiviji, jeste slika koja se bavi nasiljem policije na našim prostorima i to u fabrici „Jugoremedija” i dugogodišnjoj borbi radnika za fabriku i svoja prava. Ovaj slučaj, podsetićemo, dugo se provlačio kroz medije. Posle loše izvedene privatizacije 2002. godine, kako je i navedeno u katalogu koji prati izložbu, posle koje je novi vlasnik poslovao uz niz nepravilnosti, otpuštajući radnike, uvodeći zatim, posle štrajka zaposlenih, svoje privatno obezbeđenje u krug fabrike i onemogućavajući zaposlene da uđu na svoja radna mesta, radnici su blokirali ulaze u fabriku i danonoćno dežurali sve do 1. marta 2007. godine, kada je na skupštini „Jugoremedije” više od 4000 malih akcionara, čineći natpolovičnu većinu, izabralo novo rukovodstvo.Tokom ovih događaja pripadnici policije u nekoliko navrata intervenisali su u krugu fabrike, što je i prikazano na slici.

– Dimenzije ove slike su muzejske – tri puta dva metra, što nije slučajno. Funkcija ovog rada, između ostalog, jeste da taj događaj učini delom ako ne celokupne istorije, onda makar istorije umetnosti. Da se on sačuva baš u vreme kada živimo u tranziciji i kada smo svedoci brojnih loših privatizacija. Njihova borba je bila jako duga i mukotrpna, ali posebna, baš zato jer se završila uspešno. Oni su fabriku zadržali, kao i svoje poslove, uspeli su da je osavremene i prilagode evropskim standardima i nastave da rade. Izborili su se i za to da sami upravljaju fabrikom, da biraju upravu, što je neka vrsta savremenog samoupravljanja.

Poslednji detalj, koji upotpunjuje priču, jeste i vitrina, smeštena u uglu galerije, u kojoj se nalaze izložene kutije izabranih lekova koje proizvodi ova fabrika. A reč je o farmaceutskim proizvodima namenjenim smanjenju bolova i smirenju. Krajnje simbolično i u duhu stavova naše sagovornice, po kojima danas umetnik ne može biti svestan ako nije angažovan. U suprotnom je autističan.

M. Dimitrijević

objavljeno: 05.12.2010.

0 0

Dodajte komentar