Izvor: B92, 24.Apr.2014, 19:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima 23 godine i 24 dece
Žan Klod Nkusi iz Ruande ima 23 godine i 24 dece. I ne, nije ih dobio mlad niti oni imaju njegove gene.
Žan Klod, kao i mnogi drugi mladi ljudi iz te nasiljem razorene zemlje, "veštački" je otac 24 dece. Jedino što im je zajedničko je - svi su preživeli genocid u kojem je 1994. godine ubijeno oko 800.000 ljudi, piše CNN.
Žan Klod pripada etničkoj grupi Tutsija i član je organizacije Savez studenata žrtava genocida (AERG), čiji je "zaštitni znak" akcija pomoći >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << žrtvama stvaranjem "veštačkih porodica".
Organizaciju je 1996. godine osnovalo 12 studenata Univerziteta u Ruandi, a danas ta organizacija broji više od 43.000 studenata i srednjoškolaca te male afričke države.
AERG stvara "veštačke porodice" od svojih članova, na osnovu teritorijalne pripadnosti nekom fakultetu ili školi. Novoformirana "porodica" sastaje se i demokratski bira "oca" i "majku" iz svojih redova.
Iako te "porodice" ne žive zajedno, međusobno se pomažu kad je reč o finansijama i drugim pitanjima.
Danas širom Ruande postoje stotine "veštačkih porodica".
"U Ruandi smo svi nekad imali velike porodice, ali je u vreme genocida mnogo ljudi pobijeno... zato stvaramo 'veštačke porodice' - da bismo se vratili uobičajenim životima", kaže jedan od koordinatora Organizacije Danijel Tujizere za CNN. Zato i danas u Ruandi možete da nađete čoveka koji je otac 25 dece.
"To je zbog istorije", dodaje on.
Nacionalna koordinatora AERG Konstantin Rukundo objašnjava da je koncept proizašao iz osnovnih potreba. "Potreban vam je neko ko će o vama brinuti", kaže ona, objašnjavajući da je cilj da te porodice - kao i sve druge - briga o svojim članovima doživotno.
Prema procenama Unicefa, 95.000 dece ostali su siročići zbog genocida. Čak 75 odsto njih svedoci su ubistava i ranjavanja, a mnogi su i lično žrtve nasilja i silovanja.
Njihovi problemi u Ruandi nastavljeni su i posle 1994. godine. Do 2001, procenjuje se da je 264.000 dece iz Ruande izgubilo jednog ili oba roditelja zbog side, bolesti koja se delimično proširila zbog masovnih silovanja kao "oružja" u ratu.
Ta deca i danas uglavnom pate jer su siromašna, često beskućnici, sa traumama i nerešenim pravnim statusom. Zemlja koju su posedovali njihovi roditelji oduzimana je posle njihove smrti, a mnogi mladi tada su bili premladi da bi potraživali zemljište.
Kelsi Finegan, koja se bavi problemima preživelih u genocidu, kaže da tu decu, danas mlade ljude, u različitim aspektima života prate različite traume: "Mnogi imaju problem sa učenjem, sa održavanjem veza, probleme sa drogom i alkoholom."
Kevin Mugina je dvadesetjednogodišnjak koji je i sam član jedne "veštačke porodice" i kaže da mu to pomaže da se izbori sa svojim osećanjima.
"Neki ljudi bili su veoma besni. Neka deca i danas su u šoku", kaže on, primećujući da porodica pomaže razgovorom i kontrolom osećanja - kako bi u miru živeli sa susedima.
Avgustin Nsengijumua ima 27 godina i kaže da i dan danas zove svoju "veštačku" majku "za svaku sitnicu" - kad mu fali olovka ili ostane bez sapuna.
Nkusi, dvadesettrogodišnji "otac" 24 dece, mlađi je od nekih svojih "potomaka". Kaže za CNN da očinstvo nosi veliku odgovornost: "Morate da znate svaku situaciju u kojoj su vaša deca - da li jedu, uče, kako žive svaki dan. Ako je jedno dete bolesno, moram to prvi da saznam."
Njegova "deca" smislila su mu i nadimak - Urumuri, što u prevodu otprilike znači: "onaj koji donosi svetlost".
.jpg)
