Izvor: B92, 26.Nov.2014, 12:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U ovoj zemlji je opasnije biti žena nego vojnik
Nažalost, čak i u 2014. godini silovanje i nasilje nad ženama je toliko učestalo da zahteva posebnu pažnju vlasti i medija.
Zemlje u kojima seksualni agresori nakon izvršenog zločina nastavljaju s normalnim životima i dalje postoje. Verovali ili ne, možda jedina zemlja gde je opasnije biti žena nego vojnik je Demokratka Republika Kongo.
Povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama, australijska neprofitna organizacija Caritas objavila je >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << statistike seksualnog nasilja u ovoj centralnoafričkoj naciji koja ima dugu i tešku istoriju ratnih sukoba.
U ovoj zemlji živi više od 67 miliona ljudi od kojih čak 87 odsto raspolaže sa jednim evrom devno.
Ipak, osim teškog ekonomskog stanja veoma brojnog stanovništva postoji još jedan problem koji ovu zemlju čini problematičnom: svakog sata bude silovano 48 žena!
Izveštaj pod nazivom "Fearless Voices“ , koji je napisala organizacija Cartias zapravo je statistika užasa: devojčice su naterane da se bave prostitucijom, žene trpe grupna silovanja vojnika, a majke svakodnevno nasilje u domu.
"Intrevjuisali smo preko 50 žena i sve su rekle istu stvar: nasilje nad ženama je zapravo u porastu“, kaže Lulu Mitšabu, koja je iz Konga emigrirala u Australiju pre 24 godine.
Priča koju Lulu Mitšabu nikada neće zaboraviti jeste ona o jedanaestogodišnjoj devojčici koju je silovao komšija dok je živela sa svojom bakom jer je bila siroče. Drugi komšija je pomogao da se zločin zataška tako što je istuširao devojčicu i ubedio druge da je pala s drveta.
"Silovatelji se šetaju ulicama bez imalo straha“, kaže ona.
Kada je baka prijavila policiji silovanje, porodica silovatelja se vratila i počela da je progoni.
"Terorisali su baku i terali je da povuče prijavu. Mnogo ljudi živi s takvim strahom“
Baka malene devojčice je bila čak i primorana da se iseli iz kraja u kom je živela, ali organizacija Caritas joj je pomogla da se obuči za rad, a devojčica se vratila u školu.
U maju 2013. godine Mišabu je takođe srela mladu ženu koja je bila oteta i primorana na prostituciju. Skoro mesec dana svakodnevno je bila silovana od strane napadača koji su je terali da im kuva i brine se o njima.
"Uspela je da pobegne od njih, trudna, bez porodice i bez podrške. Njeni napadači nikada nisu bili optuženi, i dalje šetaju slobodno“
Koliko nasilje nad ženama prolazi nekažnjeno svedoči i činjenica da se često porodice silovane devojke dogovore s napadačima da je ožene.
"Plaćaju silovateljima da ožene mlade devojke koje nemaju pravo glasa jer čim su bile silovane smatra se da više ne vrede ništa“, kaže Lulu – "U ovoj zemlji ne postoj kazna, to je zločin iz kog se svako izvuče“
Zašto baš Kongo ima ovaj problem?
Mišabu seksualno nasilje u ovoj zemlji povezuje sa kontrolisanjem prirodnih bogatstava koje ova zemlja poseduje.
Nacija je bogata poljoprivrednim proizvodima i mineralima, posebno zlatom, kobaltom i bakrom, a mnogi proizvodi širom sveta se proizvode upravo u Kongu (mobilni telefoni i ostali elektronski gedžeti).
Lulu kaže da je nasilje nad ženama samo deo njihove borbe za resurse.
"Uništavajući ženu, mi uništavamo celu porodicu. Ako je žena silovana, ona više ne vredi. Isteraće ih iz kuće. Muž će morati da se odseili jer mora da sakrije svoje lice od sramote“, kaže ona.
Uništavajući porodicu, uništava se i društvena zajednica, što drugima omogućava da preuzmu kontrolu nad bogatom zemljom.
"To je najbolji način da kontrolišete ljude i resure“
Njena teška priča počela je kada je pobegla iz Konga sa dvoje male dece i samo malo odeće preko ramena. Te 1990. godine je pobegla iz tadašnjeg Zaira koji je bio pod diktaturom. Policija ju je progonila zato što je radila za jednu humanitarnu organizaciju koja zastupa ženska prava, pa su na razne načine pokušavali da je ućutkaju.
"Toliko sam imala problema samo zato što sam govorila istinu da sam morala da pobegnem iz zemlje kako bih sačuvala život“, kaže ona.
Trudna, sve sa šestogodišnjom i četvrogodišnjom ćerkom Lulu je u roku od sat vremena donela odluku da mora pobeći iz zemlje jer ako se vrati kući njen život će biti gotov.
"Samo sam otišla. Nisam imala novca. Išla sam ka najbližem izlazu. Prekinula sam kontakt sa članovima porodice jer sam znala da će me vlasti lako naći“
Nekoliko meseci provela je u kampu za izbeglice u kom je živela s neizvesnošću šta je sa njenim suprugom. Sa svakim novim dolaskom izbeglica u kamp nadala se da će i on biti među njima.
"Mučili su ga i ponižavali, samo ga je bog spasio“
Lulu je imala ludu sreću da u crkvi upozna australijsku visoku poverenicu za ljudska prava koja je celoj porodici obezbedila status izbeglica u Australiji gde je živela od 1991. godine.
Takvu šansu Lulu je shvatila kao priliku koju ne sme prokockati.
"Obećala sam i sebi i bogu da ću priliku da živim sigurno i demokratski u Australiji iskoristiti na najbolji mogući način – radiću da pomognem ženama širom sveta, pričaću u njihovo ime i biću njihov glas“, kaže ova hrabra žena.
Kako se njene odgovornosti nižu Lulu se povremeno vraća u rodnu zemlju gde zastupa organizaciju Caritas Australia, a u Kenberiju trenutno živi sa mužem i šest ćerki.
foto: Caritas Australia/Facebook
.jpg)
