Izvor: Lepota i zdravlje, 02.Sep.2015, 10:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Spavaj mi spavaj bebice mala…

Autorka teksta: Duda Alapača - Šta smo mi ono davali Bebi protiv grčića, sećaš li se…? – pita me Vlada. - Što, da nemaš grčiće…? - Hahahaaaaa…! – kiselo se nasmejao. – Poslao mi Gane poruku, mala im celu noć plače, ne znaju šta da rade. (Inače, isti onaj Gane koji je pokupovao sve moguće priručnike o bebama, kako bi što spremniji dočekao rodu.) - Hm… kim. Kuvali smo čaj od kima. - Kim. – napisa Vlada u poruci. - Mobilni zasvetle posle par sekundi. - Dudo, pita Gane >> Pročitaj celu vest na sajtu Lepota i zdravlje << šta je to kim. - Kako neko može da ne zna šta je kim? - Ono što pospeš po kiflicama…? - Tako je, sedi, pet. Svašta se promenilo otkako sam ja bila mama. Mislim ono – mama baš male bebe. Ne znam čega sam se držala ali znam da Bebu nismo gajili po priručniku. A ovim mučenicima samo što nisu i uputstvo za upotrebu dali u bolnici. Ok, sve je to super, ali gde se dede ono da “svaka majka zna šta je dobro za njenu bebu”? Kao što rekoh, mi smo kuvali kim. Kamilicu. Nosili na rukama – protivno svim pravilima. Stavljali široki povoj. Od kozmetike koristili isključivo Pavlovićevu. Sušili pelene noću – pu, pu, pu, ne bilo im zlih očiju. Na insistiranje babe, jedne i druge, stavili joj crven končić oko ruke, protiv uroka. Ogrešili se o pravilo “neizlaska napolje u prvih četrdeset dana”. Prešli smo na čvrstu hranu pre nego što je bilo “uobičajeno”. Spavali u kolicima, nekad i tokom cele noći. Nismo se kupali svaki dan u sedam nula nula, pa to je kupanje bebe, nije ritualno pranje, zaboga. Neće svet propasti ako okasnimo pola sata…?! A danas – pročitah negde naslov – Fleksibilnost lobanje novorođenčeta bla bla bla… Mi smo, na sreću, znale samo za fontanelu. Nije lako ovim novim mamama, ako mene pitate. Prošle su godine pre nego što sam u nekoj knjizi pročitala da koštane ploče lobanje ostaju odvojene još izvesno vreme nakon porođaja. Nisam znala ni za postojanje smeđe masti. Kasnije mi je jedan pedijatar objasnio da se radi o tajnom oružju svake bebe koje se nalazi na leđima, ramenima i vratu i služi za održavanje telesne temperature. Sram me bilo – što nisam znala… Mi smo brinule naše jednostavne brige – da li je beba gladna, suva i da li je nešto boli. Anksioznim se smatralo noćno bdenje iznad kreveca samo da bismo se uverile da beba – diše, ali je u prvim danima, usled radoznalosti i to bilo prihvatljivo. Posle su na red došle filozofske rasprave na temu – povijanje, pre ili posle hranjenja, kupanje ujutro ili uveče, da li li je ok ako spava s nama u krevetu (a spavala je, jer ko će ustajati sto puta noću, čas tamo, čas amo…). Prijatelji su nam navraćali i pre i posle podne, gurali sve te novce pod jastučić, donosili poklone, utrkivali se ko će duže držati Bebu u naručju – i zamislite – ništa nam nije bilo. U neko doba noći stiže poruka. Hvala ti, brate moj, da ne bi onog susama, propadosmo načisto. Susama…?! Pobogu, Vlado, pa nije susam..!? KIM…! Pa otkud znam, – reče Vlada – ja sam mu i napisao – ono što se stavlja na kiflice! Pišite Dudi na duda.alapaca@gmail.com!

Nastavak na Lepota i zdravlje...