Izvor: B92, 01.Dec.2015, 16:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Živim normalno, nije mi ništa, nemam ni rogove ni rep"
Osobe inficirane HIV-om suočavaju se sa diskriminacijom, stigmom, odbacivanjem od strane porodice i prijatelja, započinje priču aktivista udruženja Crvena linija Rajko Grestić koji već 16 godina živi sa HIV-om.
Uglavnom svi ćute o tome da im se ne bi desilo da izgube posao, objašnjava Grestić u izjavi Tanjugu i dodaje da obolele od HIV-a diskriminišu čak i zdravstveni radnici.
''Ljudima koji su HIV pozitivni na kartonima je pisalo velikim crvenim slovima HIV. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Sada je toga u manjoj meri, ali se još uvek pojavljuje'', kaže Grestić i dodaje da lično nije imao nijedno loše iskustvo, ali da je kao volonter video da to nije slučaj i sa ostalim osoba inficiranim HIV-om. I dok objašnjava da ga je porodica prihvatila takvog kakav jeste, kao primer ističe da mnoge osobe sa HIV-om žive van Novog Sada i da moraju da lažu kad dolaze na kliniku kako bi se sačuvali od poniženja.
''To su male sredine i kad kažete 'HIV, SIDA', to je Božja kazna'', navodi Grestić dodajući da novosadska klinika pokriva celu teritoriju Vojvodine, sem južnog Banata, a oboleli moraju jednom mesečno da dođu po terapiju.
To se sve dešava jer, kako kaže, ljudi ne znaju kako se prenosi HIV. A prenosi se, podseća, na tri načina - nezaštićenim seksualnim kontaktom, iglom ili vertikalnom transmisijom sa majke na dete s tim što sve manje žena koje znaju da su HIV pozitivne rađa takvu, jer su pod terapijom i dete se najčešće rodi zdravo.
''Svi vi zdravi ste veća opasnost za nas nego mi za vas. Svi se nas boje, a nama je strašno kada krene sezona gripa jer ono što ćete vi na nogama odležati, nama može da se desi da zaglavimo na klinici. Mi nismo bolesni, nama je samo imunitet otišao'', objašnjava Grestić. Međutim, kako kaže, o HIV-u se priča kao o bauku, kao da je nešto strašno, kao o Božijoj kazni.
Govoreći o svom životu, Grestić ističe da je slučajno saznao da je inficiran, pošto je imao atipičnu upali pluća. ''Iz malog sam grada, tamo sam prošao sve lekare, niko ništa nije znao i na kraju su uradili test na HIV bez mog znanja. Pozvali su me u Zavod za zaštitu zdravlja i rekli su mi 'vi imate HIV''', priseća se Grestić.
Kaže i da o HIV-u ništa nije znao sem da se od toga umire. ''Ceo svet mi se srušio i jedna misao mi je samo bila u glavi - ja ću se ubiti, neću da dozvolim, jer sam gledao neke filmove gde oni umiru u najtežim mukama, da tako završim'', objašnjava Grestić i dodaje da ga je Bog, đavo ili neko drugi zaustavio.
Navodeći da je, nakon što je saopštio ukućanima da ima sidu, nastao haos, a on je, dodaje, četiri sata sa doktorkom sa Infektivne klinike u mestu u kome živi razgovarao o HIV-u.
''Samo sam jedno zapamtio. Kada me je pitala da li sam imao grip odgovorio sam joj - ko normalan nije imao, a onda mi je ona rekla da zamislim da je to kod mene grip, da primam terapiju i to je to. I dan danas se tako ponašam, nije mi ništa, nemam rogove, nemam rep, nemam kopita'', kaže Grestić.
Na pitanje zašto je odlučio da javno progovori, Grestić koji je deo Žive biblioteke, smatra da se o HIV-u ne priča dovoljno.
''O HIV-u se priča uoči 1. decembra i nikad više. Ni pre ni posle i zato treba pričati o HIV-u, da se razbije ta predrasuda kod ljudi, da mi nismo opasni, da HIV nije guba, da nije ne znam šta, da je HIV sad u našem zakonu hronična bolest, kao i svaka druga, kao dijabetes i zato treba što više pričati'', zaključio je Grestić.
Prema njegovim rečima, u Vojvodini od 1985. godine žive 477 osobe zaažene HIV-om. Ove godine u Vojvodini su do 25 . novembra otkriveno 43 novozaražene osobe, što je najveći broj novootkrivenih u jednoj godini od 1985. godine.
Živa biblioteka je mesto na kojem građani mogu s ljudima iz marginalizovanih grupa da razgovaraju i upoznaju se s problemima koje oni imaju. Žive biblioteke se povremeno organizuju u različitim gradovima, a poenta je da se pomogne osobama prema kojima zbog njihovog stanja postoje određene predrasude. Osim osoba sa HIV-om "žive knjige" su i LGBT osobe, predastavnici nacionalnih manjina, najčešće Romi, osobe sa invaliditetom, ali i kontrolori u gradskom prevozu...
.jpg)
