Izvor: NaDlanu.com, 08.Nov.2011, 09:05

Pričam sama sa sobom - znači da sam normalna

Pričam sama sa sobom - znači da sam normalna

Nekada su govorili da onaj ko priča sam sa sobom - nije sam u glavi. A ko je lud, ne budi mu drug. Ali danas psiholozi kažu da je jako korisno pričati naglas sa sobom. Samo ne baš u svakoj prilici. Uvek sam znala da sam normalna

U kolima dok vozim i pripremam se šta ću nekome da kažem, dok šetam sama, kada se vraćam sa rekreacije, dok plivam u moru...Ooooo, da, naročito dok plivam u moru - pričam sama sa sobom. Priznajem. I mogu reći da mi dobro ide, usaglasim stavove, ubedljivija >> Pročitaj celu vest na sajtu NaDlanu.com << sam u nastupima... Nekako, kad čujem sebe, bolje i razumem. Jasno mi je gde grešem, gde treba pojačati, gde prikočiti, šta još treba podkrepiti...A vidim sad na internetu da to i drugi rade, samo se stide da kažu. Blago nama što imamo net i što na forumima sve piše:Biti sposoban zadovoljiti sopstvenu potrebu kroz pružanje saveta samom sebi, utehe ili smirivanja zapravo je odraz zrele ličnosti jer nam omogućuje kvalitetno reagovanje u izazovnim situacijam, kažu psiholozi .“Pričam sa sobom, a ako netko to primeti, onda iste sekunde počnem da pevušim, tako da se ne primeti ta moja potreba...” “Najgore je, a dogodilo mi se mali milion puta, da šetam i zamišljam neku situaciju, smeškam se onako glupasto i govorim sebi u bradu, a neka baba stoji na balkonu i gleda me. Tada mi dođe da propadnem u zemlju"Hvala Bogu što postoji internet, tako svemu nađeš leka. Eto i o toj temi - pričam sama sa sobom , vidim i drugi to rado i redovno čine.I Slobodna Dalmacija je prokrstarila forumima i posle pitala psihologe - kako stvari stoje i da li smo mi koji pričamo sami sa sobom - normalni ili ne i da li je “epidemija” pričanja sa sobom delimično i rezultat krize? Pričanje sa samim sobom nije znak poremećaja - kaže psihološkinja Martina Čarija. Ona naglašava da je reč o zdravoj funkciji koju, kada se odvija u mislima, stručno zovemo „unutrašnji govor“.- „Razgovor sa samim sobom“ najčešće se odvija kao unutrašnji govor i to nam omogućuje zadovoljavanje mnogih potreba, bilo da se radi o „ventilaciji“ (izbacivanju) trenutno nakupljenih, intenzivnih osećaja, procenjivanju najprikladnije reakcije u trenutnoj situaciji, imenovanju situacije kako bi se lakše nosili s njom ili samotešenju. Zamislite šta bi bilo da nemamo sposobnost da samoi sebe savetujemo o prikladnom načinu reagovanja ili da sebe umirimo. Pa bilo bi nam mnogo teže. Treba zadržati posao, prijateljstvo, brak, otrpeti sve, izdržati, podići decu...na pravi put. Ipak, povremeno vidimo ljude koji u gradskom prevozu glasno sami sa sobom razgovaraju, mašu rukama, viču...Da li je to normalno? E, pa u tome i jeste ključ - u kontroli. Da li možemo da se kontrolišemo i kada i u kojoj prilici pričamo sami sa sobom. Recimo, tokom filmske projekcije u bioskupu, može nešto glasno i da se prokomentariše, ali to nije prilika da vodimo opširniji razgovor sa sobom. – Jedan od kriterijuma je - da li je naša reakcija pričanjem sa sobom prikladna situaciji u kojoj se nalazimo, ističe psihološkinja Čarlija. Eto, stručnjaci su potvrdili - ne samo da je normalno, nego je i zdravo pričati sa sobom, ukoliko, naravno, razlikujemo kad je prilika, a kad neprilika za to.

Nastavak na NaDlanu.com...


Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta NaDlanu.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva ovog sajta, već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta NaDlanu.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite kako bi uklonili sporni sadržaj.