banner
banner
banner
banner
banner
banner
banner
banner
banner
Kategorije


Kako izgleda to?
Vaš glas
U fokusu
Regioni
Izvori
Arhiva

Korisnicki servisi

Naši sajtovi

Fan stranice

Promo



Doniranje organa: život posle smrti  

22.Apr.2010, 12:10, Izvor: B92 Doniranje organa: život posle smrti

Na listi čekanja za kadaveričnu transplantaciju bubrega u Srbiji nalazi se oko 1.500 bubrežnih bolesnika, za transplantaciju jetre oko 200, a "novo" srce čeka oko 30 pacijenata. Godišnje se u Srbiji obavi svega 10-15 odsto kadaveričnih transplantacija. Zbog nedostatka organa u Srbiji, prema nekim podacima, mesečno umre oko 30 pacijenata, uglavnom od bubrežnih, srčanih i plućnih bolesti

Piše: Zorica Vukašinović

Izvor: Magazin Status


Imam 18 godina. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Već četiri godine sam na dijalizi, jer imam oštećenje oba bubrega. Ono što me održava jeste upravo nada da ću uskoro naći donora koji će mi spasiti život", izjavio je Miroslav Pavlović, srednjoškolac iz Pančeva, apelujući na građane da svojom humanošću spasu još jedan život.

Miroslav je u grupi bolesnika kojima je transplantacija jedina alternativa. Nažalost, lista čekanja sve je duža. Svakih 11 minuta u svetu se registruje nova osoba na listi čekanja za neki organ.

Po broju kadaveričnih transplantacija (uzimanje organa od osoba koje su doživele moždanu smrt) Srbija se nalazi na poslednjem mestu u Evropi. Zemlje u regionu takođe su na dnu lestvice, dok prvo mesto u svetu, kada je reč o donacijama i transplantacijama organa zauzima Španija. Na listi čekanja za kadaveričnu transplantaciju bubrega u Srbiji nalazi se oko 1.500 bubrežnih bolesnika, za transplantaciju jetre oko 200, a "novo" srce čeka oko 30 pacijenata. Broj obolelih od bubrežne bolesti se iz godine u godinu stalno povećava. Nažalost, neki od njih nikada neće doći na red za transplantaciju jer se godišnje u Srbiji obavi svega 10-15 odsto kadaveričnih transplantacija. Zbog nedostatka organa u Srbiji, prema nekim podacima, mesečno umre oko 30 pacijenata, uglavnom od bubrežnih, srčanih i plućnih bolesti.

Profesor dr Zoran Kovačević, načelnik Klinike za nefrologiju VMA, kaže da kod nas najčešće rodbina daje organe najbližim srodnicima i da su ljudi retko saglasni za uzimanje organa u slučaju moždane smrti.

„Mnogi građani ne razlikuju šta znači biti u komi i nalaziti se u stanju moždane smrti. Neki misle da će osoba koja doživi moždanu smrt da se probudi a ne shvataju da je to stanje u kojem pacijent može da preživi najviše dva dana i to na aparatima. Samo od bolesnika koji su doživeli moždanu smrt, koji se nalaze na aparatima za disanje, jer srčana aktivnost se održava uz maksimalnu stimulaciju lekova, od njih se mogu naravno, ako su zaveštali organe ili imamo pristanak porodice, uzeti organi za transplantaciju”, ističe prof. dr Zoran Kovačević.

Vojno-medicinska akademija je prva ustanova u našoj zemlji koja je u decembru 2002. godine započela sa programom zaveštanja organa i izdavanja donorskih kartica. Do sada je u VMA donorske kartice dobilo oko 18.000 građana, ali, kako navode u toj kući, da bi se uspostavio redovan program presađivanja organa, Srbiji je potrebno oko dva miliona potencijalnih donatora.

"Direktno sam se prijavio na VMA. Ostavio sam lične podatke, popunio sam upitnik u kome je pisalo da li sam imao neke operacije i da li imam neka maligna oboljenja. Glavno pitanje u upitniku je i to da li znam da nemam nikakvu novčanu niti bilo koju drugu nadoknadu, već da je ovo human čin, odnosno stvar lične volje”, kaže Ivan Miletić, student Fakulteta bezbednosti, član nevladine organizacije "Udruženje studenata sa hendikepom” i jedan od vlasnika donorske kartice.

Prema njegovim rečima, razlozi za doniranje organa mogu biti višestruki, bilo da su to lični razlozi, gubitak rođaka ili prijatelja, bolest bilo, jednostavno, plemenit gest. Miletić kaže da bi prihvatio da bude donor za života kada je u pitanju koštana srž, a što se tiče bubrega to bi uradio prvenstveno za porodicu i rodbinu, ako bi došlo do poklapanja određenog imunološkog profila.

„Neki povezuju zaveštanje organa sa korupcijom, pa zato treba objašnjavati ljudima da postoji lista čekanja za transplantaciju organa i da potencijalni organ ne odgovara svakome, već se gleda imunološki profil pacijenta. Jedan organ tela odgovara samo određenom broju bolesnika. Ako imamo primer čoveka sa moždanom smrću (koji je zaveštao organe) uzima se njegova krv i jedna limfna žlezda i šalje se zavodu za transfuziju radi određivanja imunološkog profila, tipizacije i krvne grupe. Ti podaci - krvna grupa i imunološki profil HLA sa antigenima, ubacuju se u kompjuter gde postoji program kojim se izbacije lista od 10 do 15 bolesnika čiji imunološki profil se podudara sa imunološkim profilom davaoca”, ukazuje dr Kovačević, koordinator Nacionalne komisije za transplantaciju organa na VMA.

Građani Srbije poslednjih dvadeset godina svedoci su mnogih loših situacija u zemlji. Nepoverenje, kao i strah od svakog mogućeg vida manipulacije, potvrđuje registar, tj. da se broj potencijalnih donora ne povećava.

"Ljudi se plaše svega – od štednje u banci do mogućeg nestanka. Poslednjih nekoliko godina skloni su da poveruju u bilo šta. Naravno, njihov strah mogu da razumem. To je prvenstveno strah iz neznanja. Najčešći razlozi zašto se ljudi retko odlučuju da zaveštaju organe su lenjost, neznanje i predrasude. Obično me pacijenti pitaju zašto sam zaveštao organe, imam li neki benefit ili ne. Pokušavam pričom da doprem do njih. Trudim se da objasnim da jedan život može da spasi do pet života. Neko razume, neko ne" Naravno, prisutno je ono srpsko 'ko zna’"”, kaže dr Miroslav Jevtić, zamenik direktora Opšte bolnice u Užicu.

Opravdani ili ne, u narodu su prisutni svi strahovi koji se odnose na zaveštanje organa. Svaka vrsta trgovine ljudskim telom i njegovim organima je zabranjena, međutim, svakodnevno se postavlja pitanje postojanja tzv. ilegalnog tržista. Da li to postoji u Srbiji? Kako potencijalni donor da bude zaštićen od mogućeg manipulisanja? Takva i slična pitanja su prisutna u javnosti. „Rekli su mi - kako znaš s kim ideš na razgovor, ko će te sačekati... pratiti. Tema je malo osetljiva, a prijatelji brinu...”, kaže Ivan Miletić, vlasnik donorske kartice. Doktori kategorično negiraju postojanje bilo kakve zloupotrebe, uz objašnjenja da je tako nešto nemoguće uraditi u Srbiji.

„Ne možete sresti čoveka na ulici, ubiti ga i uzeti mu organe, kao da ste mu ukrali novčanik. To tako ne ide. Postoji jasno definisana procedura koju svaki potencijalni davalac organa mora da prođe. Kada se izvrše sva ispitivanja i utvrdi se da li je organ zdrav ili ne, tada se pristupa traženju odgovarajućeg primaoca. Veoma je teško da se podudare imunološki profili primaoca i davaoca organa. Takođe, prisutna je i neupućenost kada se organi mogu transplantirati i pod kojim uslovima. Transplantacija je veoma složen proces koji traje oko 16 časova i radi je stručan tim kada se ispune određeni kriterijumi”, ističe dr Jevtić.

Upoznavanjem građana Srbije sa značajem transplantacije i donatorstva organa, koje bi za rezultat imalo povećan broj donora, smanjila bi se dužina čekanja na organe za transplantaciju. Istovremeno, to bi ulilo nadu da će mnogi pacijenti, kojima transplantacija predstavlja jedini vid lečenja, biti operisani na vreme, a njihovi životi spaseni.

Čekaonice za dijalizu bubrega u Srbiji su prepune. Pacijenti su većinom mlađe osobe koje su na listi čekanja, ili su imale neuspešne transplantacije.

„Prvi put sam osetio zdravstvene probleme krajem 2003. godine. U početku sam mislio da nije ništa strašno i da je u pitanju prolazna slabost bubrega, tj. neka infekcija. Nakon određenih analiza, saznao sam da su oba bubrega u lošem stanju i da je transplantacija neophodna”, priča M.J. (26) iz Arilja, koji uz velike napore pokušava da objasni svoju situaciju.

Zbog velikog oštećenja oba bubrega, otac mladića je u relativno kratkom vremenskom roku prošao sva potrebna medicinska ispitivanja i postao donor bubrega svom sinu. Transplantacija je urađena na VMA 2004. godine.

„Mislio sam da je konačno gotovo, da će sve biti u redu... ali nije”, nastavlja da priča M.J. dok prima četvorosatnu terapiju.

„Nakon četiri godine, telo je odbacilo bubreg. Pokušali su doktori na VMA sve da urade, ali moj imuni sistem nije se izborio s novim organom. Sad sam opet na listi čekanja. Idem na dijalizu tri puta sedmično i čekam da se neko javi... Otac je ostao sa jednim bubregom, a ja se borim već sedam godina”, kaže M.J. , iscrpljen od dugogodišnjih terapija i životne borbe, ne gubeći nadu da će naći odgovarajućeg donora.

U holu čekaonice pacijenti retko pristaju na razgovor. Njihovi izgubljeni pogledi govore više od reči.

„Pre dve, tri godine moja komšinica uradila je transplantaciju jetre. Sada su dva brata iz komšiluka na dijalizi, imaju između 15 i 17 godina. Ja imam zakazanu transplantaciju bubrega. Brinem se da li će telo prihvatiti novi organ ili ne. Neverovatno je koliko se bolesti šire, a koliko su ljudi sve nemarniji. Ne, ne događa se to drugome. 'To’ može da se desi bilo kome, bilo kada, jer bolest je svačija”, kaže Marina V. (29) iz Užica, koja je na dijalizi već pet godina.

"Najveća pretnja transplantiranim pacijentima je rano odbacivanje transplantiranog organa pod uticajem sopstvenog imunog sistema. Zbog toga pacijenti moraju da uzimaju lekove koji će suprimirati imuni odgovor i sprečiti odbacivanje. Odbacivanje novog bubrega vodi u njegov gubitak i povratak na dijalizu. Za pacijente sa transplantiranim srcem, jetrom ili plućima, gubitak transplantiranog organa predstavlja momentalni rizik po život. Obično se primenjuje kombinacija nekoliko imunosupresivnih lekova, a terapija je doživotna. Zato je neophodno imati što veći broj donora”, navodi dr Kovačević.

Na pitanje kako obezbediti i garantovati poštovanje nepristrasne liste prioritetnih primalaca organa, dr Kovačević naglašava da među jednakima prednost imaju mlađi ljudi i osobe kojima život bukvalno zavisi od transplantacije. Pitanje starosne granice donora u Srbiji ne postoji. Bubreg građanina od 70 do 72 godine, koji je relativno zdrav, tj. koji je sačuvao svoju funkciju, ne može odgovarati mladom bolesniku, ali može sigurno odgovarati bolesniku od 50 do 60 godina. Kako bi se povećala verovatnoća da oboleli kojima je to neophodno dobiju organ za presađivanje, od izuzetnog je značaja da što više građana shvati značaj transplantacije. U poslednjih nekoliko godina pokrenute su mnoge akcije zaveštanja organa koje imaju opšti društveni značaj. Učešćem sve većeg broja javnih ličnosti i ljudi čija reč ima uticaja, iskoreniće se mnogi tabui, predrasude i pogrešna uverenja.

Kada je VMA pre osam godina počela da poziva građane da budu potencijalni donatori, Srpska pravoslavna crkva blagoslovila je njihov rad.

Dileme oko toga treba li da prihvate transplantaciju, da li postoje razlike između zaveštanja i darovanja organa, šta bi bilo ispravno, a šta ne, često imaju vernici – i laici i lekari. Prema rečima protojereja-stavrofora Budimira Zekanovića, paroha pri hramu Svetog Save na Vračaru, darovanje organa bilo srodniku bilo nepoznatoj osobi, bez obzira na rasnu, versku ili nacionalnu pripadnost, predstavlja najviši oblik hrišćanske ljubavi čoveka prema čoveku.

„Dobro je dok se obeležavamo za dobro. Na prvom mestu, primalac i davalac organa treba da postupaju slobodno i dobrovoljno. Dakle, nedopustiva je bilo kakva vrsta trgovine ljudskim organima, a transplantacijom ne sme biti ugrožen život davaoca, kao ni njegovo opšte zdravstveno stanje. Tek kada su ispunjeni ovi uslovi, presađivanje se i sa stanovišta crkve smatra dozvoljenim i pohvalnim”, kaže protojerej-stavrofor Zekanović i dodaje da pitanje presađivanja organa na isti način posmatraju i vrednuju i Pravoslavna i Rimokatolička crkva, kao i tradicionalne crkve reformacije.

Prema rečima protojereja Zekanovića, bilo bi poželjno organizovati i predavanja vernicima u okviru crkvenih ustanova tako da se razjasne sve nedoumice koje postoje u pogledu darivanja organa drugoj osobi, naravno, sa stanovišta crkve. Na taj način uništile bi se sve dileme i predrasude koje stoje na putu humanosti.

Za presađivanje organa osposobljeno je pet centara - klinički centri u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, Univerzitetska dečja klinika i Vojnomedicinska akademija.

Zdravstveni centar Užice i bolnica u Vranju među prvima su se priključili akciji zaveštanja organa, potpisujući kolektivno izjave o donaciji organa. U leto 2008. godine Donorska mreža Vojvodine je pokrenula akciju "Šansa za novi život”. Osnivač Donorske mreže Vojvodine je, da podsetimo, Transplantacioni tim Kliničkog centra Vojvodine.

U Donorsku mrežu Vojvodine za sada su se uključila 44 doma zdravlja, 10 bolnica i kliničkih centara.

Zakonom o transplantaciji organa koji je usvojen u septembru prošle godine jasno je definisana ova oblast medicine. Novi zakon regulisao je niz odredbi koje se odnose na zaštitu interesa i dostojanstva davaoca i primaoca, kontrolu i bezbednost njihovih podataka, kao i sve zabrane koje se odnose na razne vrste oglašavanja, odnosno reklamiranje potreba za organima, oglašavanje doniranja, reklamiranje zdravstvenih ustanova i zdravstvenih radnika u sredstvima javnog informisanja, kao i preko drugih nosilaca oglasnih poruka i na bilo koji drugi način. Novi zakon treba da uredi i poboljša odnose u ovoj delatnosti. Radi obezbeđivanja dostupnosti organa i pravičnosti postupka predviđeno je formiranje jedinstvene republičke liste čekanja za primaoce. Ukoliko za pojedini organ umrlog davaoca u Republici Srbiji nema odgovarajućeg primaoca sa Republičke liste čekanja, organ se može, prema novousvojenom zakonu, ponuditi međunarodnoj organizaciji, instituciji i stranoj državi sa kojima je uspostavljena uzajamna saradnja na osnovu međunarodnog ugovora.

„Medicinske ustanove koje vrše podelu donorskih kartica i dalje će nastaviti sa radom, ali će imati obavezu da mesečno ili u predviđenom vremenskom roku dostave izjave građana koji su zaveštali organe Upravi za biomedicinu. Spisak građana koji su zaveštali organe, osim ako oni ne kažu javno nekome, jeste tajna. Taj registar nije dostupan široj javnosti, to je veoma bitno”, navodi dr Kovačević.

Omasovljenjem dobrovoljnog donatorstva naša zemlja se približava evropskim institucijama koje su tehnološki i organizaciono sposobne da u kratkom roku priteknu u pomoć onima kojima je život ugrožen.

Uključivanjem u mrežu medicinskih centara "Eurotransplanta” ("Eurotransplant Internacional Foundation”, neprofitne međunarodne organizacije koja posreduje i koordinira razmenom organa za transplantaciju), poboljšala bi se dostupnost organa neophodnih našim pacijentima sa obolenjima koja se na drugi način ne mogu izlečiti, a lekari iz Srbije stekli bi nova iskustva koja će unaprediti transplantaciju u Srbiji.

Donacija organa za transplantaciju, nakon moždane smrti, plemenita je, humanitarna i etična. Ovakav pristup odobrava svaka tradicionalna religija u našoj zemlji. Širenje duha transplantacije poželjno je i u svetu medicinske struke, zbog većeg dobijanja organa na pravni i etički prihvatljiv način. Doktori kažu da je razgovor i samo razgovor jedini način da se razbiju tabui koji nas koče da reagujemo i pokažemo humanost.

Iz dana u dan liste čekanja su sve veće. Boluju nam najbliži, prijatelji, komšije, kolege... Zar je bitno šta će biti s nama kada više ne bude nade za nas?!

Cenovnik operacija

Troškove svih transplantacija i dijaliza u Srbiji snosi Republički zavod za zdravstveno osiguranje. Prosečna cena transplantacije bubrega na VMA je oko petnaest hiljada evra, nova jetra košta između četrdeset i pedeset hiljada evra, a novo srce i do pola miliona evra. Spekuliše se da bubreg na crnom tržištu u Srbiji košta oko 30.000 evra, ali doktori negiraju njegovo postojanje. Za vršenje transplantacija u inostranstvu RZZO godišnje izdvoji oko 150 miliona dinara. Transplantacije se u 90 odsto slučajeva obavljaju u Italiji. Cene ovih zahvata sa svim troškovima iznose 126.000 evra za jetru, koliko otprilike košta i transplantacija koštane srži. Transplantacija bubrega staje sedamdeset do osamdeset hiljada evra. Osim u Italiji, pacijente iz Srbije prihvata i državna bolnica u Moskvi, gde se transplatacije bubrega obavljaju po ceni od 40.000 do 50.000 evra. Na transplantaciju u Srbiji se čeka više od deset godina.

I predsednik u kampanji

Vlasnici donorskih kartica su mnoge javne ličnosti iz svih oblasti koje su prihvatile da promovišu zaveštanje organa kao najhumaniju akciju. Među prvima koji su zaveštali organe su: profesor dr Tomica Milosavljević, ministar zdravlja, Slavica Đukić Dejanović, predsednica Skupštine Srbije, naši poznati glumci – Velimir Bata Živojinović, Branka Katić, Mima Karadžić, Dragan Bjelogrlić i mnogi drugi. Pre nekoliko meseci izjavu o zaveštanju organa potpisao je i predsednik Republike Srbije Boris Tadić. Tom prilikom apelovao je na sve građane i na ljude od uticaja da se priključe akciji doniranja organa.

Svi članovi tima za transplataciju na VMA, koji su i glavni pokretači da zaživi doniranje organa u Srbiji, vlasnici su donorskih kartica.

Zaveštanje organa podržalo je i nekoliko formiranih grupa na popularnoj facebook stranici, koje imaju više od 6000 članova. Na ovaj način se mogu uputiti korisnici interneta kako doći do donorske kartice i što je najbitnije mogu se videti i razni oglasi za pomoć osobama kojima je transplatacija neophodna.

Kako do donorske kartice

Organe mogu zaveštati svi punoletni građani Srbije koji nemaju malignu bolest, dijabetes ili neko od psihijatrijskih oboljenja. Detaljne informacije o postupku zaveštanja mogu dobiti u Centru za transplantaciju organa VMA ili putem telefona 011/3670784. Posle obavljenih stručnih konsultacija i pregleda, građanin, potencijalni davalac, u ovom centru ispunjava pristupni obrazac i dobija donorsku karticu. U Centru za transplantaciju VMA vodi se precizan registar izdatih donorskih kartica, koji se redovno ažurira na republičkom nivou. U Kliničkom centru u Nišu informacije o zaveštanju organa mogu se dobiti putem broja 018/231-057 ili 018/530-856, a u Novom Sadu u Donorskom centru 021/520-141. Povodom kampanje „Produži život” otvorena je i telefonska linija 0800111800 preko koje se mogu dobiti sve informacije u vezi sa doniranjem organa.

Smanjen broj transplantacija

Srbija ima edukovane stručnjake za obavljanje transplantacije organa, a ovi zahvati se vrše u više transplantacionih centara. Od 1975. godine do početka avgusta 2009. godine obavljeno je 1.314 transplantacija bubrega, osam transplantacija srca, jedna pankreasa i 29 jetri. Prva transplantacija bubrega obavljena je 1975. godine u Institutu za urologiju i nefrologiju Kliničkog centra Srbije, prvo srce transplantirano je 1989. godine u Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici, prva jetra presađena je 1995. godine u Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje” u Beogradu, dok je u istoj ustanovi, samo godinu kasnije obavljena i prva transplantacija pankreasa u Srbiji. Poslednja transplantacija srca je urađena za vreme bombardovanja, 1999. godine.

Ulaskom u mrežu "Eurotransplanta", koja obuhvata trećinu teritorije Evrope, odnosno oko 150 miliona stanovnika, povećavaju se izgledi da pacijenti kojima je neophodna transplantacija do organa dođu na vreme. "EUROTRANSPLANT" je osnovan pre 42 godine. Članice su: Austrija, Belgija, Hrvatska, Nemačka, Luksemburg, Holandija i Slovenija. Zemlje članice, na osnovu jedinstvenih principa, registruju pacijente na zajedničku međunarodnu listu čekanja. Saradnja se zasniva na principu reciprociteta, što znači da se teži uspostavljanju ravnoteže između uvezenih i izvezenih organa među državama članicama.

Nastavak na B92...   
      
Losa vest 0 Dobra vest 1

Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta B92. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva ovog sajta, već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta B92. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite kako bi uklonili sporni sadržaj.