Misliti srpski o sumraku humanizma  

Događanjem naroda se Vitezović udobno smestio među memorandumske besmrtnike i bestidnike koji odlučuju o smrti, odevajući svoj angažman u rite humanizma - narečeni se poistovećivao sa Haroldom Pinterom. Sve ga je, dakle, vodilo među ktitore Socijalističke partije Srbije i u vrhovnu komandu TV Bastilje u kojoj je bio jedan od uvaženih šrafova ratnohuškačke mašinerije i propagande nesagledivih >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << posledica

Desna ruka patrijarha: Milovan Vitezović (levo) u društvu Irineja i Miodraga Vujovića

Photo: SPC

Ponekad pravda nije ni tako spora, Milovanu Vitezoviću dolazi tačno na vreme, po zaslugama: novoustanovljeni Orden Svetog despota Stefana Lazarevića Sveti arhijerejski sinod SPC dodelio je nedavno ovom piscu "za celokupan književni opus", a odličje laureatu uručio je patrijarh srpski Irinej u prisustvu svih članova Sinoda. Ganuto tronut, kao svojedobno na Ušću, Vitezović je članovima crkvene vlade i ostalom srpstvu znalački i gramatički objasnio zašto nam je, moguće, poslekosovski najprvo naći ljude poput njega i despota: „Ako mislimo, a šta drugo možemo, na teška i najteža vremena srpske istorije, u kojima je i epski i istorijski najteže ono poslekosovsko, i tražimo prve ljude dostojne tih vremena, onda nam je najprva misao o despotu Stefanu Lazareviću, koga zovemo i Visoki, jer je bio ne samo dorastao prilikama vremena, već se uzdizao iznad njega, kao što se despotova kula uz Manasiju uzdiže iznad svega do tada sazidanog u Srbiji. Spasavao je Srbiju, spasavao je Carigrad, i spasao dušu za vekove, što ga je i posvetilo".

Sve je bilo u duhu davno otkrivene tajne čoveka koji je, uza sve poslove od značja za prosvećenje svog naroda, do savršenstva doveo zanimanje „državni satiričar" koje će kulminirati na mitingu bratstva i koljaštva, na Ušću 19. novembra 1989. kada je domislio i izgovorio sve što je već bilo brižljivo partijski anticipirano kao svenarodni ustanak protiv normalnosti: "Naša istorija će ovu godinu zapamtiti kao godinu u kojoj nam se dogodio narod”. Tada je izgovorio i danas prihvatljive debilizme „Kosovo je duša srpskog naroda", „Moramo odrediti ko je vera a ko je nevera", „Evropa smo bili i pre Evrope" - u talentu za takvu rabotu i strateški osmišljeno uvlakaštvo tajna je njegove političke besmrtnosti.

Događanjem se Vitezović udobno smestio među memorandumske besmrtnike i bestidnike koji odlučuju o smrti, odevajući svoj angažman u rite humanizma - narečeni se poistovećivao sa Haroldom Pinterom. Sve ga je, dakle, vodilo među ktitore Socijalističke partije Srbije i u vrhovnu komandu TV Bastilje u kojoj je bio jedan od uvaženih šrafova ratnohuškačke mašinerije i propagande nesagledivih posledica. Savremenici mu priznaju mladalački dar za aforizam i nesporno važne televizijske serije koje je napisao o Stanislavu Vinaveru i Vuku Karadžiću. I nesporni debakl u državnom projektu „Kosovski boj". „Nisam bio daleko od svog naroda, ali mislim da nisam bio blizu vlastima", sažeće svoj književno - partijski rad.

Potresni ulazak u istoriju: SPC funkcioneri u pratnji Milovana Vitezovića, laureata sa šalom

Photo: Stock

U političkoj biografiji beleži i časno mesto među svekolikim bašibozlukom koji, odlukom Evropske unije, nije smeo da promoli nos iz Srbije, na prekratkoj listi od 600 nepodobnih. Učestvuje u brojnim dragovoljačkim trupama pre NATO intervencije, a upamćen je i njegov nastup u proleće 1999. sa atletičarkom Oliverom Jevtić na mitingu u Užicu za vreme vazdušne kampanje. „Svirajte srpske trube! Za čast svog naroda!", izgovoriće u jednom od poslednjih javnih SPS nastupa, u društvu haškog generala Dragoljuba Ojdanića. Potom je došao 5. oktobar, za vlasnike pesničkih i državnih sinekura, rečima glavnog junaka ove tužne priče, „puč i nasilno uvođenje demokratije". U vreme vlasti Vojislava Koštunice napisaće dramolet izveden na proslavi 190. godina Takovskog ustanka; tada bez poteškoća i sitničarenja, poput potoka krvi koja curi iz si–vija, uspeva da povrati zvanje dvorskog pisca, ali i gostujućeg urednika kapitalnih izdanja Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva. Odužio se parafom ispod peticije tada već snažno uzdrmane Demokratske stranke Srbije u kojoj se „osuđuje kampanja protiv Vojislava Koštunice, koja se vodi sa ciljem da se on poveže sa ubistvom premijera Zorana Đinđića". Društvo slično predratnom: Matija Bećković, Kosta Čavoški, Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović, Milovan Danojlić, Svetomir Arsić Basara, Gojko Đogo, Brana Crnčević, Slobodan Rakitić...

Možda nekome još nije u potpunosti jasna tajna Vitezovićeve cunami etičnosti: „Umro je Harold Pinter - ostao je samo Čomski! Svetski humanizam nikad nije bio na nižem nivou. Sad je ispod dubine cunamija. Potpuno je zatajio u strašnoj tragediji Japana. Deca sveta prave origami ždralove, ali vlasnici sveta ni da dovoljno vode ponude. Sve velike ideje su ili izdane ili zloupotrebljene, da od pomisli na nove zaziremo. Bojim se da pri ovom stanju etike u svetu nove velike ideje mogu biti masovno ubistvene. Za nove je potreban etički preporod čovečanstva".

Primajući orden Svetog Stefana Dečanskog, Vitezović je izgovorio i znakovite stihove iz svoje pesme Pomenik: (...)„Nisu l' dokaz da mi nismo lanjski/Ni Dečani ni Stefan Dečanski?/Zadnja nado, šta se iza krije,/Šta je silno ako Dušan nije?/Kome li nas dokazuješ, fresko,/Put Lazara kroz carstvo nebesko?/Manasijo, svedoči lepotom,/Zar smo mali Visokim Despotom?/Grudvo zemlje, u šaci se zdrobi,/Ko rasuti Srbi u Seobi!".

Tako uzvišenom, čitaocu je jasna piščeva tajna koju nesebično deli: „Jedna srpska poslovica o jeziku moj je kredo: 'Sa jezikom glava nam je skuplja'. Držim cenu glave čuvajući jezik. Čuvam glavu pišući. Mislim srpski!".

0 0