Izvor: Telegraf.rs, 23.Apr.2017, 09:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DER HUNGERPLAN: Jeziva namera nemačkih nacista da izgladnjivanjem likvidiraju desetine miliona Slovena (FOTO)
"Der Hungerplan", što u prevodu na srpski znači "Plan gladi", bio je plan nacističke vrhuške Trećeg rajha razvijen tokom Drugog svetskog rata. Njegov glavni projektant bio je Herbert Bake, doktor i javni radnik, SS-obergrupenfirer (čin ekvivalentan general-potpukovniku), posle 1942. ministar ishrane, a u poslednje dve godine rata i ministar poljoprivrede.
Ne zna se tačno kada se pojavila ideja za ovaj genocidni projekat, ali je moguće da je u pitanju bio već decembar 1940. godine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Telegraf.rs << čim je Adolf Hitler najbližim saradnicima najavio nameru da planove invazije na Sovjetski Savez zbilja iz teorije prebaci u praksu; drugim rečima, kada je izdao Direktivu br. 21 i pokrenuo točkove Operacije Barbarosa.
Dokazi ukazuju na to da je do 2. maja 1941. godine, mesec i po dana pre nego što će trupe Vermahta preći nemačko-sovjetsku granicu, plan već bio u poodmakloj fazi i spreman za pretresnu raspravu između različitih ministarstava Nemačkog rajha i Kancelarije za privredu Vrhovne komande Vermahta (nem. Oberkommando der Wehrmacht; skraćeno: OKW) na čelu koje je bio general Georg Tomas.
Hungerplan je imao dvojaku ulogu i cilj. Na sastanku tog 2. maja na kojem su prisustvovali tvorci plana i stalni sekretari zaduženi za logističko planiranje invazije na SSSR, doneta su dva zaključka. Prvo, da rat može da se nastavi samo ako se čitav Vermaht hrani iz Rusije u trećoj godini rata. Drugo, da nema sumnje da će, ako budu uzeli iz zemlje (SSSR-a) sve što im je potrebno, od gladi umreti desetine miliona ljudi.
Trupe Vermahta prelaze granicu i ulaze na teritoriju SSSR-a 22. juna 1941. godine. Foto: Wikimedia Commons/Waralbum.ru
Iz zapisnika sa ovog sastanka vidi se da se druga tačka zaključka posmatra kao logični i neizbežni razvoj događaja.
23. maja smernice ekonomske politike nadolazeće invazije nastale u poljoprivrednom sektoru Ekonomskog štaba Istok čiji je čelnik bio Hans-Joakim Rike nedvosmisleno kažu sledeće: "Mnoge desetine miliona ljudi u ovoj zemlji će postati višak i umreće ili će morati da emigriraju u Sibir. Pokušaji da se ta populacija spasi od smrti izgladnjivanjem [...] onemogućava Nemačku da izdrži do kraja rata".
Drugim rečima, ne samo što je glad postala integralni deo nemačkih ratnih planova već je planiranje gladi postalo pretpostavka invazije i suštinski uslov. Nemački planeri su verovali da bez gladi kao posledice nemački napad na SSSR ne može da uspe jer SSSR nema dovoljno železničkih kapaciteta i putne infrastrukture, a Nemci nemaju dovoljno nafte, da bi hrana mogla da se dostavlja iz drugih krajeva; šta više, Nemačka nije mogla da prehrani toliku veliku sopstvenu mobilisanu vojsku bez ukrajinskog žita.
Višak žita koji su Nemci očekivali da će izvući iz Ukrajine trebalo je da reši i problem samodovoljnosti Nemačke, odnosno, po rečima samog Hitlera avgusta 1939. godine, "kako niko ne bi mogao da ih izgladni kao u prošlom ratu", misleći na Prvi svetski.
Ukrajinsko dete gladuje 1921. godine. Nakon Prvog svetskog rata na koji se nadovezao Ruski građanski rat, zavladala je glad koja je odnela milione života. Foto: Wikipedia/Bogomolov.PL
Međutim, problem je bio što Ukrajina i dok je bila pod punom kontrolom Sovjetskog Saveza nije proizvodila dovoljno žita za izvoz; samo desetak godina ranije Staljinova brutalna otimačina žita od populacije radi izvoza odnela je skoro pet miliona života u Ukrajini i jugozapadnoj Rusiji (zato boljševici i nisu baš imali moralno pravo da prigovaraju nacistima zbog njihovih zločinačkih planova; šta više, upravo su zbog Golodomora - kako Ukrajinci i istoričari nazivaju tu glad iz 1932-33. godine - obični Ukrajinci nemačke vojnike leta '41. dočekali kao oslobodioce od komunističkog terora).
Da bi zagrabili dovoljno žita za prehranu Rajha, Nemci su morali da unište one delove ukrajinske populacije koje su smatrali za višak sam po sebi (Jevreje i stanovnike velikih gradova koji uopšte nisu dobijali hranu, poput Kijeva), zatim su morali da drastično smanje sledovanja hrane za manje ukrajinske gradove, i da smanje količinu hrane koju sme da jede seoska populacija.
Ovo se uklapalo u Bakeu predstavu o višku populacije u Rusiji koju je procenjivao na 20 do 30 miliona. Kad kažemo višak mislimo višak: Bake je mislio da Rusija ima 20-30 miliona ljudi više nego što bi trebalo. Na ruku je Nemcima išla industrijalizacija koja je mnoge sovjetske građane prebacila u gradove i time olakšala posao sa izgladnjivanjem.
Ubijanje Jevreja od strane SS Ajnsacgrupena u okolini Kijeva. Foto: Wikipedia/Historical Archives in Warsaw
To se savršeno u uklapalo u ostatak nacističkog plana za Istočnu Evropu, tzv. Generalplan Ost odnosno Opšti plan za Istok, po kome bi istočna granica Velikonemačkog rajha bila na Uralu, jugoistočna na Crnom moru, Krimu i Kavkazu, a severna na obali Baltičkog mora. To bi bile granice “lebensrauma”, životnog prostora kako ga je zamislio Adolf Hitler, sa kojeg bi se počistili Sloveni a naselili Nemci u "idiličnim" malim selima i varošima.
Ne samo Rusi, već i Litvanci, Letonci, Estonci, Poljaci, Ukrajinci i Belorusi, da ne pričamo o Jevrejima, jednostavno bi nestali. Naša sudbina verovatno ne bi bila mnogo drugačija, pošto se ustaše uz pomoć Nemaca ne bi libile da nas sve potamane ma koliko im decenija bilo za to potrebno. A da je Nemačka pobedila (srećom nije!) ne bi imao ko da ih zaustavi.
Tokom rata, Hungerplan je počeo da se ostvaruje: u periodu 1941-1944. godine procena je da je 4,2 miliona sovjetskih građana umrlo od gladi zahvaljujući delovanju nemačkog okupatora. Od 5,7 miliona sovjetskih ratnih zarobljenika koji su pali Nemcima u šake između juna 1941. i februara 1945. godine, 3,3 miliona je umrlo od gladi; 2 miliona je umrlo u prvih osam meseci rata.
Foto: Wikipedia / Bundesarchiv
Ipak, plan je doživeo neuspeh uprkos ogromnom broju žrtava. Nemci nisu imali dovoljno ljudstva da sprovedu sve u delo i izvrše potpunu blokadu dostave hrane u sovjetske gradove; veliku štetu jesu pričinili ali činjenica da Sloveni i dalje žive na Istoku govori dovoljno za sebe. Sa druge strane, uspeli su da zauzmu žitnicu, da u dobroj meri nahrane svoju vojsku i narod, i da izazovu glad na teritorijama pod kontrolom Sovjeta, posebno u Lenjingradu gde je tokom opsade umrlo milion ljudi.
Premda na drugim ratištima nije postojao ovakav plan masovnog ubistva s predumišljajem, hrana se i drugde otimala; otimala se iz Jugoslavije, otimala se iz Francuske, a u Holandiji je 1944. godine 22.000 ljudi umrlo od gladi nakon što su Nemci udarili embargo za prenos hrane na tu teritoriju zbog štrajka železničara koji je imao za cilj da pomogne saveznicima koji su se već bili iskrcali u Normandiji.
Eto, sticajem okolnosti tekst ćemo završiti digresijom, jer dok smo mi ovde pucali i klali se (uglavnom međusobno i mimo Nemaca), oni su štrajkovali za pobedu Saveznika. Zvuči smešno a svakako nije junačno; sada se verovatno smejete i nazivate ih svakakvim pogrdnim imenima. Ali, koliko je njih umrlo, a koliko nas? I da li sećamo sopstvene poslovice: um caruje - snaga klade valja?
(O. Š.)
.jpg)
