Izvor: Danas, 13.Feb.2016, 00:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zima u kući Bore baba Zlatinog
Zima nas ušuškala u kuće. Vetrovi sa Pljačkovice vitlaju vranjskom čaršijom i ponekim sokakom. Sneg vlaži kaldrmu u sokaku koji vodi ka piščevoj kući. I ona pred hladnoćom onako izborana vlagom, hladnoćom i prevaljenim godinama deluje neveselo i kao da slika ostarelog nam Boru. Šimširi i drvo na doksatu kao da čekaju sunce da se zagreju i osveže.
Da dođe taj mart, kada će uslediti buđenje proleća. Da doći će i taj 23. mart kada je 1876. godine rođen >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Borisav Stanković, ikona realizma, literarni pismonoša nesvakidašnjeg govora, ljudskih naravi, ikonopisac duša mali i velikih ljudi. Onih koji su bojili vreme života u jednoj turskoj čaršiji u drugoj polovini devetnaestog veka.
Bora je rano ostao siroče. „Od mrvku ga odnegovala baba Zlata“, majka Borinog oca Stojana. Majka pisca Vaska umrla je brzo nakon rođenja sina. Kada su godine teškog življenja u siromaštvu stavile tačku na baba Zlatin život, pisac je morao da proda kuću u Vranju. Učinio je to da bi preživeo. No, kuća je ostala u njegovom pamćenju kao kakav kalup nečega što je najveća svetinja. U Beogradu Bora je preslikao tu kuću odrastanja i ispijanja prvih slika života koje će sagraditi u svojim pripovestima i romanima.
Korak ove zime ne odjekuje dvorištem kuće. Zima ne da da se remeti ćutanje. Ulazi se kao u crkvu. Hladna zemlja čuva toplinu ovog doma za proleće, „kad se i gora i voda veseli“. Kada će sve izgledati življe, radosnije. Kada će i prolećni povetarac razneti memlu ustajalog vazduha iz baba Zlatine kuhinje, devojačke i radne sobe. Kada će na doksatu zamirisati bosiok, taj neprevaziđeni „parfem“ podsećanja za provokaciju ka iskoraku u novom susretu sa piscem.
Malo je posetilaca. To kao da ove zime i ne smeta. Jer bi narušilo mir, unelo nespokoj. Provociralo muku sa kojom se celog života nekako ravnao Bora sa svojim junacima Tašanom, Koštanom, Gazda Mladenom, Mitkom, Efendi Mitom, Paraputom... Nije mogao drugačije ni sa perom u ruci, ni staljikom vina pred sobom kroz duge beogradske dane u kojima je pretakao „čemer“ i nezauzdanu emociju svojih junaka. Nosio ih je u sebi. I ONI njega, znajući da im niko neće bolje prikazati zanavek životnu stazu u redovima koji su ostali pečatani kao najoriginalniji „dosijei duše“.
Zato je zima ta koja podstiče hladnoću koja u vama izaziva neko setno vrenje. Tek toliko da osetite slatkoću i gorčinu, kao kad mlado vino probate na slavini bureta tek što ga je jesen okadila svojim prvim mrazevima. A zima u kući Bore baba Zlatinog je baš takva. Mračno tiha. Tugaljiva. Uspavljujuća kao nestanak i provokacija za sećanje koje je bledo kao kad se nađete u oblaku magle koja se spušta poslednjih dana uz obale Južne Morave.
Sačekaćemo 23. mart. Borin 140. rođendan. Sa svećom od čistog voska. Sa prolećem koje vraća polet. Daje snagu prirodi. Vraća strast kod ljudi. Podstiče glas i reč koja odjekuje bolje i jače kad se isprati zima. Kad je manje pepela u ognjištu koje šalje veštačku toplotu. Jer toplota je snaga koju duša stvara kada se raduje i tuguje. Kada braniš samog sebe od drugih i druge od sebe kao što je to činio Bora. Nije mogao drugačije no da ruku pod ruku kad je prolazio sokakom od i ka baba Zlatinoj kući sa sobom i svojom toplinom koja je razgrevala čemer, unosila radost neostvarenih ljubavi, ljudskih sapetosti i podizala snagu emocija do ekstaze uz zvuke čalgidžija koji su svirali i pretakali nadu da će sutra biti mnogo bolje.
Otćutali smo zimu u baba Zlatinoj ulici. Proleće će nas podsetiti na Boru još jednom. Boru koji se nije promenio, jer nema šta da menja kod sebe. Za nas nisam siguran...
Pogledaj vesti o: Vranje
.jpg)
