Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 23.Nov.2014, 12:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Privatne i državne galerije: sličnosti i razlike

Privatni galeristi u odnosu na galerije koje finansiraju grad ili država imaju više slobode, jer njihovi vlasnici često nemaju nikoga iznad sebe, kao što su Umetnički savet i Upravni odbor, ali i bolje uslove da bi na "moderniji" način reklamirali svoj prostor i programe. Koje su to slobode, šta je eventualna prednost državnih galerija u odnosu na privatne, koje su razlike, a koje sličnosti, neka su od pitanja na koja je Tanjug pokušao da dođe do odgovora.

Kustos renomirane >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << Galerije Singidunum Maja Škaljac Stanošević smatra da je prednost državne galerije kvalitet programa, jer po njenim rečima oni ne smeju sebi da dopuste program koji nije kvalitetan.

Ljubitelji likovnih i vizuelnih umetnosti koji redovno obilaze izlagačke prostore u prestonici, često su svedoci lošeg koncepta ili kvaliteta dela koja se mogu videti u galerijama u privatnom vlasništvu, dok je politika državnih institucija drugačija.

Ovde nije reč o ličnom ukusu ili afinitetu. Ne postoji pravilo, jer privatne galerije organizuju i veoma kvalitetne postavke. Poenta je da iza programa u državnim institucijama postoji konkurs, kao i umetnički saveti koji odlučuju čija dela zavređuju pažnju.

"I mi ćemo morati da u određenom smislu pređemo u komercijalizaciju da bismo preživeli ova teška vremena, ali kada naš Umetnički savet, Upravni odbor i kustosi stoje iza programa tu ne sme da bude nekvalitetnog sadržaja", kaže Stanošević.

Ona je objasnila da svi prolaze kroz nekoliko krugova selekcije. Prvi je samo članstvo u ULUPUDS, a zatim su tu razni žiriji koji odlučuju ko će dobiti priliku za izlaganje.

"To je naša prednost, jer ne može neko ko nije član profesionalnog udruženja da izlaže u našoj galeriji", kaže ona i dodaje da po tom pitanju nisu zatvoreni, jer organizuju i kolektivne izložbe na kojima mogu učestvovati svi koji žele (talentovani, amateri) ali i to prolazi selekciju.

Škaljac Stanošević podseća da državne institucije imaju i višedecenijsku tradiciju i ocenjuje da i u toj Galeriji kvalitet ne jenjava već tri i po decenije koliko postoji.

Oni se bave i edukacijom građana da kultura nije "bauk" i posebno im u tome pomažu gradske manifestacije kao što su Noć muzeja, Jevremova ulica susreta i Noć istraživača.

"Cilj nam je da privučemo ne samo mlade ljude, već i decu koja treba da razbiju strah od ulaska u galeriju, da uvide da ne moraju da šapuću kada uđu i da mogu da pipnu svaki eksponat", objašnjava Škaljac Stanošević.

Ona je kao jedan "od prozora u svet" navela manifestaciju Noć muzeja, jer tada u Galeriju Singidunum dođe više stotina ljudi, mnogo njih i prvi put, a neki čak i sa pitanjem "od kada postoji ova radnja".

"Na takvo pitanje, mi progutamo knedlu, ali ipak nam je drago da ih vidimo i čujemo da šapuću 'vidi, ovde nije skupo' ili 'vidi ovo što je interesantno, ovo nema nigde'", kaže Stanošević.

Direktor Prodajne galerije Beograd Mihajlo M. Petković smatra da bi galerije trebalo da se razlikuju samo po programu.

"Da određene galerije pokrivaju jedan segment vizuelnih umetnosti, druge galerije drugi i tako se radi svuda u svetu", kaže on i dodaje da to kod nas nije slučaj.

On je rekao i da se u Prodajnoj galeriji Beograd, gradske institucija kulture čiji je osnivač grad Beograd, trude da pokriju sve segmente vizuelnih umetnosti.

"Umetnički savet i ja se uvek trudimo da imamo celu tu lepezu i da svi pravci koje se pojavljuju na likovnoj sceni budu zastupljeni", podseća on.

Na pitanje kako proširiti broj ljudi koji obilazi izložbe, Petković je rekao da treba da postoji edukacija u osnovnim i srednjim školama, kao i na fakultetima.

"Lično mislim da je tu nastao određeni zastoj u edukovanju publike.

Publika se edukuje od malih nogu. Od škole. Mi smo kao deca imali časove likovnog i u učionici, ali su nas profesori, bar jedanput mesečno vodili na neke značajnije izložbe", podseća on.

Petković ističe da nije bitno da li bi to bio Narodni muzej, Etnografski muzej, ULUS, SANU, već da je to način na koji se stvara odnos dece ka kulturi, koji se kasnije prenosi u starijim godinama.

On kaže da je cilj da bi mladi na taj način razbili strah od muzeja, galerije, koncerta, pozorišta.

Prema rečima direktorke PR agencije New Moment Branke Conić razlika između državnih i privatnih galerija je u fleksibilnosti, ali i u zajedničkom osmišljavanju koncepta i prezentacije dela umetnika kojeg predstavljaju.

"Mnogo je manje formalnosti i rigidnih pravila koja moraju da se poštuju", kazala je ona za Tanjug.

Međutim, to nije kritika pošto ona kaže da upravo u toj razlici leži njihova snaga i da je zajednički rad, kao i kombinacija međusobnih prednosti, šansa da privuku i podignu umetničku scenu u Srbiji na viši nivo.

Ta privatna galerija sarađuje sa brojnim državnim institucijama, kao što su Narodni muzej, Bitef, Kolarac...

"Ima puno mesta u kojima možemo da sarađujemo i međusobno unapređujemo naš rad", kazala je Conić.

Sa njom se slaže i osnivač galerije O3one Nebojša Babić.

Privatni, javni i civilni sektori su sa razlogom različiti, jer svaki od tih segmenata društva ima specifičan zadatak, kaže on.

Javni je tu da čuva i štiti tradiciju i istorijske tekovine jednog naroda, civilni se bori da reši aktuelne društvene probleme, posebno socijalne, a privatni je taj koji je okrenut budućnosti.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...