Izvor: Blic, 06.Maj.2016, 12:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto su vreme i prostor možda SAMO ILUZIJA
Protekle jeseni obeležena je 100. godišnjica Opšte teorije relativiteta Alberta Ajnštajna, na kojoj je zasnovano savremeno shvatanje sile gravitacije. Ajnštajnova tvorevina je bila sušta suprotnost blaziranom stavu da “smo sve već videli”, na koji čak ni naučnici nisu imuni. Otvorila je svet univerzuma koji ne prestaje da nas iznenađuje - crne rupe, veliki prasak, tamna energija, gravitacijski talasi izbacuju nas iz učmalosti misli kojoj smo toliko skloni.
Ajnštajn >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je, međutim, vrlo brzo uočio problem. Teorija je bila kontradiktorna kvantnoj mehanici, što je ukazivalo na potrebu za novom, sveobuhvatnijom teorijom koja će objediniti dva stožera fundamentalne fizike. Juna 1916. Ajnštajn je napisao: “Kvantna teorija bi morala da modifikuje ne samo Maksvelovu elektrodinamiku, već i novu teoriju gravitacije.” Pronicljivo gledište, s obzirom na to da kvantna teorija tada još nije ni postojala. Bila je to samo nejasna ideja, koja će biti uobličena tek deset godina kasnije.
Dok je jednom geniju bilo potrebno deset godina da stvori Opštu teoriju relativiteta, ta sveobuhvatnija teorija - poznata kao kvantna teorija gravitacije - zbunjivala je generacije genija čitav vek. Kvantna gravitacija nameće teškoće jedinstvene u istoriji nauke. Ajnaštajnu je bilo jasno da je teorija gravitacije takođe i teorija prostora i vremena.
Samim tim, teorija gravitacije sama sebe poništava. Primera radi, polazi od pretpostavke da protok vremena varira, ali reč “varira” ukazuje na privremeni proces. Ukoliko vreme varira, onda varira i standard po kome varira. Sve ovo preti da preraste paradoks. Ova konceptualna cirkularnost stvara neobične matematičke teškoće, na primer, malo slovo “t”, koje fizičari koriste za označavanje vremena u svojim jednačinama, ali koje ne može da objasni promene u univerzumu. Da bi opisali šta se događa, fizičari moraju da izađu izvan granica prostora i vremena. A šta to znači? Takva ideja nas neizbežno vodi na neistraženu teritoriju.
Teorija struna, kvantna gravitacija petlji, teorija kauzalnih skupova samo su neki od pristupa teoretičara. Međutim, svi se slažu u jednoj suštinskoj stvari: prostor-vreme u kome živimo je konstrukcija. Ono nije u osnovi prirode, već nastaje na dubljem nivou stvarnosti. Na neki način, sastoji se od primitivnih sastavnih komponenata - “atoma” prostora.
Ti “atomi” ne liče na poznate atome poput vodonika i kiseonika, ali neki principi mogu da se primene. Voda se, na primer, sastoji od molekula vode. Može da menja stanje - da se smrzne ili da ključa - kada se ti molekuli reorganizuju u nove strukture. Isto možda važi i za prostor. Ako ti atomi mogu da se organizuju u prostor, onda bi možda mogli da se reorganizuju u druge strukture, što bi moglo da objasni mnoge misterije savremene fizike.
Pođimo od crnih rupa. Ako biste, nekim slučajem, upali u jednu od njih, vaše vreme bi prošlo. Umrli biste, ali to ne bi bila najgora stvar. Atomi u vašem telu bi naprosto prestali da postoje. Umesto “pepela pepelu”, imali bismo “pepeo ništavilu”.
Novije teorije o prostor-vremenu sugerišu drugačiju sliku u kojoj prostor u crnoj rupi doživljava promenu. Crna rupa nema unutrašnju zapreminu; njen opseg označava mesto na kome prostor nestaje. Posledica je novo stanje koje više nije prostorno i gotovo da ne može ni da se zamisli. Ukoliko biste upali unutra, verovatno biste ipak umrli, ali atomi u vašem telu nastavili bi da postoje u nekom drugom obliku.
Što se velikog praska tiče, on je, kao i crne rupe, oduvek bio paradoksalan. Za poznate zakone fizike, koji funkcionišu unutar vremena, karakteristično je da ne mogu da objasne početak vremena. Prema tim zakonima, nešto mora da prethodi velikom prasku kako bi ga pokrenulo, ali nema pretpostavki o tome šta mu je prethodilo. Izlaz iz paradoksa je da mislimo o velikom prasku ne kao o početku, već kao o tranziciji, kada se prostor kristalisao iz iskonskog stanja besprostornosti.
Najzad, misterizoni fenomen kvantne nelokalnosti. Dve ili više čestica mogu da se ponašaju usklađeno, ma koliko udaljene bile jedne od drugih, a to čine bez slanja zvučnih talasa, emitovanja radio-signala, ili bilo kojom drugom vrstom komunikacije preko jaza koji ih razdvaja. Čestice se ponašaju kao da nisu stvarno razdvojene. A jedno od mogućih objašnjenja je da su te čestice ukorenjene u dubljem nivou stvarnosti, gde udaljenost nema nikakvo značenje.
Sve su ovo su spekulacije, ali treba imati u vidu da se te ideje nisu pojavile u glavama naučnika dok su se opuštali uz čašicu posle posla. Oni su do njih došli kombinujući principe Ajnštajnove teorije i kvantne teorije i zato što su videli kuda ih takav put vodi. Za istraživački rad je karakteristično da ne znamo šta ideje znače i da li su ispravne. Ali znamo da ljudi još nisu shvatili sve što treba da se shvati o univerzumu. A kada učinimo sledeći korak na tom putu, to će svakako imati širi efekat. Baš kao što postajemo bolji ljudi kada naučimo nešto novo, tako će i činjenica da smo saznali nešto novo o univerzumu uzdići čovečanstvo na viši nivo.
.jpg)
