Zakon ne može da čeka  

Zbog čega je Boris Tadić ljut na Vuka Jeremića? Zašto Predsednik Srbije preti tužbom svom šefu diplomatije? Kako je Tadić otkrio da je Mlađan Dinkić destilovani genije, stvoren da bude ministar za informisanje i „Kurir“? Kakve veze ima Vuk Jeremić sa neopreznom izjavom u „Večernjim novostima“ koja je pretila da sruši piramidu poverenja u kadrovsku inteligenciju neupitno nepogrešivog >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << Borisa Tadića? I zašto je nebo plavo i zašto reke ne teku uzvodno? Finally: zašto ptice ne cvrkuću po notama Vuka Jeremića u melodiji „Večernjih novosti“?

BORIS TADIĆ (umorno, telefonom): Pozovite Jeremića, odmah!

VUK JEREMIĆ (zadihan, zakopčavajući pantalone, bez daha uleće u kancelariju): Po pozivu, šefe!

BORIS TADIĆ (gleda na sat): Čekam već minut. Srbiji se žuri. Život ne može da čeka.

VUK JEREMIĆ (širi ruke): Šefe, bio sam u toaletu...

BORIS TADIĆ (odmahuje rukom i skida naočare): Kad nacionalne potrebe prevagnu nad fiziološkim nagonima, možemo reći da smo učinili prvi korak ka jednom od naših stubova.

VUK JEREMIĆ (ustreptalo): Mislim da znam o čemu se radi. U prethodnih godinu dana mnogi su bili iznenađeni energijom i voljom Srbije da bude prisutna na svim svetskim meridijanima. Ta vidljivost, pa i u Pokretu nesvrstanih, privukla je veliku pažnju i podstakla živu debatu u međunarodnoj javnosti.

BORIS TADIĆ (stavlja naočare i kreira dugu neprijatnu pauzu): Ne pale te fraze kod mene, Jeremiću dragi! Nisam ja „Večernje novosti“ pa da mi prodaješ fazone iz Zakona o informisanju.

VUK JEREMIĆ (zbunjeno): Zakon o informisanju? Dinkićev zakon? Mlađinih deset zapovesti?

BORIS TADIĆ (trijumfalno): Tačno. A po tom Zakonu, dragi moj Jeremiću, mogu da tužim i tebe i tvoje „Večernje novosti“.

VUK JEREMIĆ (hvata se za srce i seda u fotelju): Da me tužite? Ali, šefe, znate da sam vaš najveći obožavalac, na Fejsbuku sam osnovao devet grupa posvećenih vašem liku i delu, otvorio dva profila o vama na My Space strani, na zidu, u spavaćoj sobi, držim vašu sliku sa svećom u ruci... A te „Novosti“ nisu moje, znate vi vrlo dobro čije su „Novosti“.

BORIS TADIĆ (ustaje i šeta oko stola): Da pređemo na stvar. Jesi li prošle nedelje govorio za „Večernje novosti“?

VUK JEREMIĆ (oklevajući): Par izjava, ništa značajno...

Hijerarhija u praksi: Tadić (gore), Jeremić (dole)

BORIS TADIĆ (staje pored stola i naočarima udara po glavi): Par izjava? Neće biti, moj Vuče. Bio je to intervju na naslovnoj strani najavljen pod senzacionalističkim naslovom „Tadić nije obećao moju smenu“. Otkud ti pravo da u svoju odbranu potežeš moje časno predsedničko ime? Kako ti znaš šta sam ja nekom obećao a šta nisam? Da nije neko prisluškivanje u pitanju, a?

VUK JEREMIĆ (grči se u fotelji): Sve što radim, radim iz ljubavi prema vama. Ne iz obične, profane ljubavi, već iz ljubavi veće od života. Upravo iz takve ljubavi sam izgovorio tu rečenicu, uveren da me nećete smeniti.

BORIS TADIĆ (razmišlja): Neću još da te smenim, ali hoću informacije. Na provokativno pitanje tvojih „Novosti“ da komentarišeš navode u medijima da je „predsednik Tadić vašu smenu obećao stranim diplomatama“, uz upit „da li je takvih zahteva bilo“, ti odgovaraš sledećom rečenicom: „Ne verujem da bi iko smatrao pristojnim da tako nešto uopšte i pita. Ovo je suverena zemlja kojom rukovode ljudi koje su izabrali građani, a ne strane diplomate“. Osećaš li problem?

VUK JEREMIĆ (naivno): Ne osećam.

BORIS TADIĆ (lucidno i odlučno): Reci ti meni, Vuče, ko je tebe izabrao za šefa diplomatije?

VUK JEREMIĆ (zahvalno): Vi, predsedniče. Vi ste me izvukli iz akademske anonimnosti, vi ste me obučili, vi ste me programirali, vi ste me stvorili kao vernog funkcionera koji reprodukuje eho vaših žudnji i misli... Hvala vam, predsedniče.

BORIS TADIĆ (naglo se osmehujući): Ako je sve tako kao što kažeš, a jeste tako, otkud ti ideja da u intervjuu kažeš da je ovo „suverena zemlja kojom rukovode ljudi koje su izabrali građani, a ne strane diplomate“. Kad su to tebe izabrali građani, moj Vuče? Zašto nisi rekao istinu: „Ovo je suverena zemlja kojom rukovode ljudi koje je izabrao Boris Tadić, a ne strane diplomate“? Zašto obmanjuješ javnost? Sutra će neka budala da pomisli da ga je izabrao narod pa će u ime tog imaginarnog naroda odmah zaboraviti na Borisa Tadića. Shvataš li ti kakav si presedan napravio ovim previdom?

VUK JEREMIĆ (na kolenima): Oprostite, šefe. Bolela me glava tog dana, imao sam probleme sa hemoroidima, povremeno me hvatalo slepilo, vukao sam nogu, slutim da me je omela velika seizmička aktivnost u regionu... Kriv sam. Tužite me po Zakonu.

BORIS TADIĆ (lukavo): Tužiću, naravno, ali ne tebe nego „Večernje novosti“.

VUK JEREMIĆ (na putu za ludilo): Šta su „Večernje novosti“ krive?

BORIS TADIĆ (skida naočare i polako objašnjava Jeremiću): Da ti nešto predsednik kaže. Onaj Dinkić je destilovani genije.

VUK JEREMIĆ (konfuzno): Mlađa? Provizija 17+? Dinkić? Onaj sa devet šoljica kod kuće?

BORIS TADIĆ (nestrpljivo odmahuje rukom): Niko nije finansijski savršen, Mlađa tu ima psihološki problem, ali da ume da napravi Zakon o informisanju – ume. Skidam kapu.

VUK JEREMIĆ (u neznanju): Kakve veze ima Mlađa sa „Novostima“ i mojim, dodao bih, nespretnim izjavama?

BORIS TADIĆ (oduševljeno): U tome je lepota – ima veze! Recimo, kažem ja pred novinarima, navodno neoprezno ali ciljano namerno da je Mlađa vešt s tuđim, naročito državnim parama, da Mlađa ne zna razliku između kamiona i miliona, voli čovek devizne račune... novinari to prenesu i – šta?

VUK JEREMIĆ (diplomatski sigurno): Onda vas, predsedniče, tuži Dinkić?

Stvarno vas volim: Volim i ja tebePhoto: srbijanet.rs

BORIS TADIĆ (grohotom se smeje): Neeeee! Mlađa i ja zajednički tužimo novine koje su prenele moju izjavu, osudimo novine, naplatimo kaznu i bog da nas vidi. Kapiraš? Ja sutra tužim „Večernje novosti“ zbog tvoje izjave o Borisu Tadiću po Zakonu o informisanju koji sam odmah po usvajannju potpisao. Odmah, posle četiri minuta.

VUK JEREMIĆ (lakonski): Ali ste rekli da ćete pratiti efekte Zakona i u skladu s tim razmišljati i korigovati buduće poteze.

BORIS TADIĆ (otrovno): Baš kao što si ti u tvojim „Novostima“ rekao da se „obruč međunarodnog prava polako steže oko Prištine i da će 1. decembar biti trenutak istine“. Shvataš? Zakon nam omogućuje da sve kažemo i sve demantujemo i još povrh svega da im uzmemo pare!

VUK JEREMIĆ (radosno): Dakle, tužićete „Novosti“?

BORIS TADIĆ (euforično): Ne samo da ću ja tužiti „Novosti“, nego ćeš i ti tužiti „Novosti“ jer su bez moje dozvole objavile tvoju izjavu. Podrazumeva se da će ih Mlađan Dinkić tužiti. Uostalom, zakon je zakon, moj Jeremiću. Zakon ne može da čeka. Zakonu se žuri. A sad da popijemo nešto za Mlađu: uveo je strah i doneo pare. Šta još više možeš da očekuješ od jednog ministra ekonomije?

0 0

Dodajte komentar