Izvor: Šumadija Press, 30.Dec.2015, 21:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veze i vezice će nas skupo koštati
U činjenici da nam je važnije KOGA, umesto ŠTA znamo, leži i deo odgovora na pitanje zašto se kod nas društvene i političke promene dešavaju presporo.
Tradicionalno, iz generacije u generaciju, nama je svojstveno da veći značaj dajemo poznanstvima i odnosima među ljudima, nego postignućima proisteklim iz rada i napora. Naši ljudi primarnim smatraju socijalni svet i pretpostavljaju ga materijalnom svetu. Osnovni cilj i merilo vrednosti nije rezultat rada ili sticanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Šumadija Press << po osnovu rada, već socijalni položaj i status, veze i poznanstva. Toga smo u potpunosti svesni i uglavnom se ne osećamo poniženo ili postiđeno kada, u želji da ostvarimo neki svoj cilj, „potegnemo“ za nekom takvom vezom ili poznanstvom.
Ovo naše svojstvo potvrđeno je i nakon opsežnog istraživanja, koje je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, sproveo holandski antropolog i socijalni psiholog Hert Hofstejde (hol. Geert Hofstede).
Postignuće i rezultat nebitni
– U mentalitetu našeg naroda, rad nikada nije zauzimao centralno mesto. Umesto njega, radije se hvalimo srpskom opuštenošću, smislom za provod, zabavu … Pogotovo od kraja devedesetih, kada je potpuno “pretumbana” veza koja postoji između uloženog rada i materijalne, novčane, i nematerijalne nagrade – smatra sociološkinja Lela Vujošević.
Istraživanje, koje je obuhvatilo 40 zemalja uključujući i tadašnju Jugoslaviju, pokazalo je da naše društvo odlikuje izrazita tolerancija prema nejednakoj raspodeli moći u društvu, kolektivistička kultura i izbegavanje rizika, promena i neizvesnosti. Zapanjujuće je da su ove karakteristike i danas svojstvene našem društvu u istoj ili čak malo jačoj meri, odnosno da se ono veoma sporo menja.
Zajedno s ovim, Hofstejde je našu kulturu okarakterisao kao „žensku“, odnosno kao kulturu u kojoj se preferira uspostavljanje dobrih veza i odnosa sa socijalnim okruženjem.
„Muške“ vs. „ženske“ kulture
Hofstejde je sve kulture podelio na „muške“ (Masculinity) i „ženske“ (Femininity), iako ovi termini danas mogu da zvuče seksistički.
U kulturama u kojima preovlađuju tzv. muške vrednosti ceni se postignuće, rezultati i agresivnost. Nečija vrednost ocenjuje se na osnovu sposobnosti zarađivanja novca. Briga za druge ljude nije u centru pažnje pripadnika ove kulture. Osnovna pretpostavka „muških“ kultura jeste mogućnost čovekove dominacije nad prirodom u cilju povećavanja njegovog blagostanja. U korenu „muških“ kultura nalazi se pretpostavka o slobodnoj volji čoveka.
„Ženske“ kulture su one u kojima su socijalni odnosi i status u društvu preferirani u odnosu na sticanje materijalnog bogatstva. Pripadnicima „ženske“ kulture važniji je respekt od strane ostalih članova kolektiva nego materijalni status. Te kulture se baziraju na pretpostavci o harmoniji ili potčinjenosti čoveka prirodi. Ove kulture su konzistentne i s determinizmom, odnosno pretpostavkom da je u čovekovom životu sve određeno i da se sudbina ne može izmeniti. U „ženskim“ kulturama preduzetništvo, aktivizam, inovacije i promene nemaju mnogo smisla.
Iz ovog tumačenja je jasno da je tadašnja jugoslovenska kultura ocenjena kao „ženska“, a svedoci smo da je i naša savremena kultura zadržala ista svojstva. Za 40 godina, u načinu funkcionisanja našeg društva gotovo da se ništa nije promenilo. Ovaj indeks naše kulture danas iznosi 43, po čemu smo vrlo bliski hrvatskoj (40) i turskoj (45) nacionalnoj kulturi i prilično daleko od britanske i nemačke kulture, kod kojih indeks „muškosti“ kulture (Masculinity) ima vrednost 66.
Zanimljivo je da se prema ovom kriterijumu danska i holandska kultura, koje inače važe za izrazito individualističke, ubrajaju u „ženske“ sa indeksom „muškosti“ 16, odnosno 14. Takođe, pomalo zbunjuje i visoki indeks „muškosti“ grčke kulture (57), koja, poput turske i naše, važi za kolektivističku. Prema ovoj dimenziji, Grci su bliži Britancima i Nemcima, nego Srbima i Turcima. To znači da su postignuće proisteklo iz uloženog napora i sposobnost sticanja novca Grcima važniji nego ostaloj „balkanskoj braći“.
Neka nedavna istraživanja pokazala su da je mladima u Srbiji mnogo važnije KOGA poznaju, nego ŠTA znaju da urade ili koliko su spremni da uče. I dalje se pre insistira na „vezama”, nego na jačanju kompetencija. Stiče se utisak da je taj oblik ponašanja do te mere prihvatljiv da ga je nemoguće iskoreniti. Na koji način bismo mogli da se izborimo sa ovim delom naše prirode, pitali smo sociološkinju Lelu Vujošević.
– U našem dezorganizovanom društvu ljudi su prepušteni sami sebi i svako se snalazi kako ume. Uostalom, u mentalitetu našeg naroda rad nikada nije zauzimao centralno mesto. Umesto njega, radije se hvalimo srpskom opuštenošču, smislom za provod, zabavu … Pogotovo od kraja devedesetih, kada je potpuno “pretumbana” veza koja postoji između uloženog rada i materijalne, novčane, i nematerijalne nagrade – kaže Lela Vujošević za Šumadijapress.
Kako pronaći izlaz?
To što danas na „veze“ i poznanstva prilikom zaposlenja, pojedince koji kršeći zakone poseduju prekomernu moć, otpor prema promenama i pokoravanje liderima gledamo kao na najnormalnije pojave, pokazuje koliko smo ostali nepromenjeni u proteklih 40 godina. Posledice ovih, nama svakodnevnih, pojava, zapravo su cena koju plaćamo zbog toga što pripadamo takvom kulturnom modelu. Nespremnost i nesposobnost da se promenimo dovode neke pojedince u stanje očaja i beznađa, dok većina „pliva“ i ne vidi razlog da se požali.
Pogrešan pristup
– Razmišljanje je zabranjeno i svako iskakanje se kažnjava. Naše društvo je uplašeno upravo tim modelom vaspitanja „ne talasaj“, „završi školu“, s duboko ukorenjenim shvatanjem proseka kao normalnosti – smatra psiholog Dragan Kandić.
U potrazi za odgovorom kako možemo izađi iz ovog začaranog kruga, razgovarali smo i sa psihologom Draganom Kandićem, koji smatra da bi promene mogao da donese „jedan sinhronizovani pokret dijaloga“.
– Dokle god aktivizam i drugačije mišljenje budu doživljavani kao problem, a njihovi nosioci kao neprijatelji, dotle će društvena matrica pokoravanja ostati ista. Tek dijalog otvara mogućnost promene, sučeljavanje nosioca i promotera aktuelne kulturne matrice, s jedne, i osvešćene kulturne elite, koju čine intelektualci, umetnici, progonjeni zbog stavova i slični, s druge strane. Gajenje kulture dijaloga, kao prilike za intelektualnu razmenu i obostrani rast, je možda najbolji put promene i definitivno je najmirniji – kaže Kandić.
Prema njegovim rečima, nezadovoljstvo u našem društvu je nedovoljno, neoperacionalizovano, nekonstruktivno i nedelatno.
– Smatram da ljudi treba da se udružuju, da svoje nezadovoljstvo dele i da mu daju jedan konstuktivan obris. Mislim da je nužno da postoji jedan autentičan pokret nezadovoljstva, koji uopšte ne mora da ima prefiks politički, sindikalni, radnički, nego prevashodno humani, ljudski. Smatram da je čovek izbačen iz priče, da je depersonalizovan, dehumanizovan, da su mu osnovne ljudske karakteristike oduzete, da je postao potrošačka kategorija i roba – kaže Kandić.
On još kaže da bi svako, u miru i tišini, sa samim sobom, trebalo da „dâ obris svom nezadovoljstvu“, a da bi i društvene mreže mogle da pomognu.
– Neće se to desiti preko TV-a, desiće se preko interneta, preko različitih mreža komunikacije. Srbija u takvom miljeu zaista ima šta i da ponudi. Imamo jako puno intelektualaca koje niko ne sluša, niko ih ne čuje, i ako ih i čuju, brzo ih kazne – smatra Kandić.
On tvrdi da se u našem društvu karakter doživljava kao negativna stvar i da je ličnost, kao autentična pojava, skoro zabranjena. Razmišljanje je zabranjeno i svako „iskakanje“ se kažnjava. Naše društvo je uplašeno, upravo tim modelom vaspitanja „ne talasaj“, „završi školu“, sa duboko ukorenjenim shvatanjem proseka kao normalnosti.
– Ovaj kontekst me podseća na pakao i na demone koji hoće da se približe đavolu. Ljudi koji su u najvišim instancama otvoreno promovišu licemerje kao komunikacijsku veštinu ili, implicitno, kao indikator psihosocijalne zrelosti. U državnim institucijama podilaženje se zvanično promoviše kao komunikacijska tehnika, bez ikakve bojazni da će ugroziti moralne standarde. Samocenzurisanje i samoponižavanje postaju markeri nove „mentalne higijene“ – kaže Kandić za Šumadijapress.
Da je bilo moguće, do sada bismo se već sami promenili i uspostavili pravila, kojima bismo uredili naše društvo. Očigledno, promena ne može da dođe od nas samih. Na početku ove serije tekstova, naša sagovornica Lela Vujošević ocenila je nametanje propisa od strane Evropske unije i izgradnju institucija kao deo naših evroatlantskih intregracija, kao srećnu okolnost.
Teme za razmišljanje
Prema četiri prvobitne Hofstejdeove dimenzije kulture, našu kulturu odlikuje izraziti kolektivizam [http://sumadijapress.co.rs/visoka-cena-za-zastitu-koju-pruza-kolektiv/]. Pripadanje i pokoravanje kolektivu kod nas je snažnije nego kod drugih balkanskih kultura. Naš indeks individualizma ima vrednost 25, što je daleko manje od indeksa hrvatske (33), grčke (35) ili turske (37) kulture, a potpuno na drugom kraju spektra od kolektivizma do individualizma, gde se nalaze danska (74), holandska (80) ili britanska (89) nacionalna kultura.
Zajedno s tim, pripadnici naše kulture pokazuju značajan stepen pomirenosti s činjenicom da je moć u društvu neravnomerno raspoređena [http://sumadijapress.co.rs/voda-je-nama-potreban/]. Indeks distance moći (eng. power distance) kod nas je 86, dok je kod Hrvata 73, Turaka 66, a Grka 60, što znači da je nama za toliko prihvatljivije da „istaknuti pojedinci“ (vođe) poseduju i demonstriraju moć, kao i da je drugi pripadnici društva nemaju. Ova tolerancija prema neravnomernoj distribuciji moći je veoma niska kod Holanđana (38), Nemaca i Britanaca (35) ili Danaca (tek 18).
U izbegavanju rizika i neizvesnosti takođe smo u samom svetskom vrhu [http://sumadijapress.co.rs/ne-menjamo-se-jer-se-plasimo-ili-ne-zelimo/]. Taj indeks kod nas iznosi 92, a kod Grka maksimalnih 100, što znači da su pripadnici ove kulture apsolutno netolerantni prema nejasnim i nesigurnim situacijama. Kod ostalih balkanskih, kolektivističkih kultura ovaj indeks iznosi 85 (Turska) i 80 (Hrvatska). Među individualističkim kulturama, ovaj indeks je relativno visok kod Nemaca (65) i Holanđana (53), ali očekivano veoma nizak kod Britanaca (35) ili Danaca (23).
U kasnijim Hofstejdeovim istraživanjima dodate su još dve dimenzije nacionalne kulture.
Kratkoročna ili dugoročna orijentacija je dimenizija nacionalne kulture, kojom se ocenjuje mera u kojoj društvo traga za vrlinama i ispoljava predanost u dostizanju rezultata. Društva s kratkoročnom orijentacijom generalno su posvećena uspostavljanju apsolutne istine. Ona ispoljavaju veliko poštovanje prema tradiciji, relativno malu naklonost prema ulaganju u budućnost i fokusiraju se na dostizanje brzih rezultata. Nasuprot tome, u društvima sa dugoročnom orijentacijom ljudi veruju da istina u velikoj meri zavisi od situacije, konteksta i vremena. Ta društva pokazuju značajnu sposobnost da tradiciju prilagode promenjenim uslovima, snažnu sklonost ka ulaganju, štednji i upornosti u dostizanju rezultata. Zanimljivo je da naša kultura ima veću dugoročnu orijentaciju od, na primer, turske, grčke, danske ili britanske nacionalne kulture.
Povlađivanje nasuprot uzdržavanju je dimenizija, kojom se meri na koji način nacionalna kultura utiče na zadovoljenje osnovnih i prirodnih ljudskih potreba koje se odnose na zabavu i uživanje u životu. Povlađivanje, popuštanje, blagost (eng. indulgence) odnosi se na društva koja omogućavaju relativno slobodno zadovoljenje ovih potreba, dok uzdržavanje znači da društvo njihovo zadovoljenje potiskuje i reguliše ga putem strogih društvenih normi. Prema ovoj dimenziji, naša kultura pokazuje izrazito uzdržavanje, veće nego u slučaju grčke ili turske kulture.
Srbija
Hrvatska
Nemačka
Turska
Grčka
Holandija
Velika Britanija
Danska
povlađivanje
28
33
40
49
50
68
69
70
dugoročna orijentacija
52
58
83
46
45
67
51
35
Indeksi povlađivanja i dugoročne orijentacije kod izabranih nacionalnih kultura (izvor: geert-hofstede.com)
Pošto nam je Hofstejde pripisao i determinizam kao dominantnu osobinu, možemo i da izvedemo konačni zaključak u determinističkom duhu. Do velikih promena kod nas ne može da dođe, jer verujemo da nam je takva sudbina, da je „zapisano“ da ćemo ovakvi biti i da će ovakvi biti i odnosi u društvu. Takođe, izveo bi se i zaključak da mi „zaziremo“ od promena, zato što ih ne želimo ili ih se plašimo. Po svaku cenu želimo da održimo stanje kakvo jeste. I, mora se priznati, to nam odlično ide.
Toliko dobro, da je neke među nama i sramota od toliko „dobrih“ rezultata.
.jpg)
