Izvor: Politika, 21.Sep.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velika rokenrol prevara?
Predstava postavlja čvrstu platformu preispitivanja današnjih značenja pesama sa kultne jugoslovenske novotalasne ploče „Paket aranžman”
Pop je u savremenim (postkapitalističkim) društvima kontradiktoran do srži. Bazične složenosti pop kulture i rokenrola kao njenog dela, na snažan, lucidan i autoironičan način izražava predstava „A gde je revolucija stoko” reditelja Boruta Šeparovića. Ova premijerno izvedena produkcija koja je otvorila 48. Bitef, na sceni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Doma omladine, istovremeno je i scenski esej i koncert, i pamflet i ironijom obojeno edukativno postdramsko delo, i rekonstrukcija i dekonstrukcija.
Predstava je višeslojna, funkcioniše na nekoliko planova. Prvo, reč je o delu koje predstavlja rekonstrukciju, ono obnavlja svoju prvu verziju, predstavu „MČŽPC” (Skraćenica naslova pesme “Mali čovek želi preko crte”) koja je bila zabranjena posle tri izvođenja, jer su pojedini muzičari čija se muzika tu koristila smatrali da se krše njihova autorska prava. Predstava „A gde je revolucija stoko” uspostavlja komunikaciju sa „MČŽPC” putem video snimka – delovi prve predstave se bez tona projektuju na platnu u pozadini, dok pet izvođača na sceni uživo igraju obnovljene prizore. Ovaj autorefleksivni postupak asocira na postupak rekonstrukcije neoavangardne predstave „Pupilija, papa Pupilo pa pupilčki” Janeza Janše, prikazane na 41. Bitefu, uz napomenu da je Šeparovićevo ostvarenje ipak znatno promišljenije. U ovoj ravni igre, izvođači neprestano podsećaju na neophodnost (auto)distance u izvođenju, ali i u recepciji tog izvođenja. Takođe se ističe jaz između stvarnosti i igre, realiteta i njegovog video prenosa, kao i između dokumenta i nove (pozorišne) stvarnosti.
Drugo, predstava postavlja čvrstu platformu preispitivanja današnjih značenja pesama sa kultne jugoslovenske novotalasne ploče „Paket aranžman” (1981), grupa Električni orgazam, Idoli i Šarlo Akrobata. Izvođači uživo na sceni izvode pesmu po pesmu sa ovog albuma koji je oblikovao identitete mnogih od nas, ali u novom muzičkom i značenjskom obličju. Važno je to što se gradi analitički odnos prema njima, na primer smisao pesme „Krokodili dolaze” Električnog orgazma, narator i autor Ante Perković tumači metaforički, kao kritiku društvenog paraziterstva. Još je važnije njihovo značenjsko osavremenjivanje, kroz ugrađivanje novih stihova u polaznu građu, vezanih za aktuelne političke probleme. Na primer, u novo izvođenje kultne pesme „Zlatni papagaj”, gde se Električni orgazam grubo obračunavao sa snobovima i pozerima, uvedeni su novi provokativni stihovi koji oštro problematizuju danas bitnu diskriminaciju prema nacionalnim i seksualnim manjinama („ne podnosimo pedere, Srbe, smrdljive Cigane”). Takođe, u okviru temeljnog istraživanja nasleđa ove ploče, u jednoj sceni Perković neposredno, ovaj put bez naratorske ironije, govori o ličnom odnosu prema „Paket arnažmanu”, njegovoj buntovnosti, ali i kasnijem razočaranju zbog shvatanja o lažnosti bunta. Ovakvo mišljenje je blisko postmodernističkim tumačima rokenrol pobune koji su je tretirali kao komodifikovanu pobunu, imitaciju pobune, znak bez suštinskog značenja.
U ove dve osnovne ravni ove sjajno promišljene i eksplozivno izvedene predstave, prosuta su brojna pod-pitanja važna za opštije razumevanje složenosti savremenih društava - manipulacije industrije zabave, (nasilja) autorskih prava, granica intelektualne svojine, ali i propasti radničke klase. Među brojnim oštrim kritikama koje beskompromisno ispaljuju autori predstave „A gde je revolucija stoko”, ključna je ona koja se odnosi na funkciju umetnosti, kritika objavljene političnosti umetnosti, iza koje se krije teror profita, komercijalizacija revolucionarnog duha. „Ovo nije aktivizam, ovo je pop muzika”, ponavljaju izvođači na Šeparovićevoj sceni. „Pop možda stvara omladina, ali ga proizvodi sistem”, pisao je Edgar Moren.
Paralelno sa ovim odlučno izraženim sumnjama prema političkim potencijalima popa, vratićemo se na tezu o njegovoj kontradiktornosti, sa početka teksta. Pop je ambivalentan u svojoj suštini, neuhvatljiv je, istovremeno je i kič i umetnost, i avangardan i retro, i masovan i elitan, i revolucionaran i kontrarevolucionaran. On je paradoksalan deo sistema kome se uvek opire. A dok na svetu postoji i samo jedna osoba kojoj će pop muzika ili pozorište promeniti pogled na svet, a čvrsto verujemo da će to uvek biti slučaj, njihov društveni značaj se ne može dovoditi u sumnju.
Ana Tasić
objavljeno: 22.09.2014.
.jpg)
