Izvor: Kurir, 19.Apr.2015, 12:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VOLOVSKA KOLA: Kako su Srbi i Nemci spasli mošti Kneza Lazara od ustaša
Ispred manastira ekspedicija je zatekla neuobičajenu vrevu, ustaše i Nemce koji su se u velikom broju motali okolo. Pogotovu su ovi prvi bili nervozni, ali su putnike na volovskim kolima mogli samo mrko da gledaju, s obzirom na nemačkog oficira barona Rajsvica, čije prisustvo je bilo važnije od bilo kakve propusnice
Kada je proglašena takozvana Nezavisna država Hrvatska, 10. aprila 1941. godine, ustaški režim posebnu pažnju posvetio je i zatiranju Srpske pravoslavne crkve >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << koja je, ne samo u tim vremenima, ostala jedina ustanova koja je kako-tako okupljala svoj narod. Stradalo je sveštenstvo i monaštvo, hramovi pustošeni i skrnavljeni, a ne jednom je pokolj izveden u samoj crkvi. Jedan od glavnih zločinačkih ideologa Mile Budak rekao je da je Hrvatska „država dviju vjera: katoličke i islamske”.
S izbeglicama, koje su uspele da se sklone u Srbiju, došle su i priče o nečuvenim zverstvima, nad kojima se zgražavao i nemački okupator. Već 13. septembra 1941. izbegli arhimandrit Longin zvanično obaveštava Sveti arhijerejski sinod SPC o pogromu kome je izložena crkva, a u kome aktivno učestvuje i katolički kler. U tom pismu prvi put su pomenute i srpske svetinje prvog reda, mošti kneza Lazara, cara Uroša i Stefana Štiljanovića, koje se nalaze u fruškogorskim manastirima. Sinod je Ministarstvu prosvete poslao zahtev da se mošti prebace u Beograd, ali je odbijen.
Posle novih vesti da su ustaše mošti kneza Lazara razbacale po putu, Ministarstvo prosvete i vera traži od nemačkih vlasti da odobre prenos u Beograd. Ovi to odobravaju i sastavlja se komisija koju sačinjavaju dr J. A. fon Rajsvic, u ime nemačke komande, protojerej profesor Radoslav Grujić i dr Miodrag Grbić, kustos Muzeja kneza Pavla. Prota Grujić je u suštini bio najzaslužniji za ovu akciju, pošto je već neko vreme na sve načine pokušavao da bar organizuje zaštitu, ako ne i prenos moštiju u Srbiju.
Nemački predstavnik baron Rajsvic, pruski aristokrata, profesor balkanoloških studija u Berlinu, čovek koji je prezirao naciste i Hitlera, „tog malog austrijskog kaplara skorojevića”, bio je vrlo srećan izbor. Napokon, nemačke vlasti su sa Hrvatima dogovorile 13. aprila 1942. godine dan za prenos moštiju.
Uz pomoć naučnih razloga
Tog dana je tročlani tim automobilom prešao u Zemun. Tu ih je sačekao hrvatski oficir za vezu, domobranski bojnik (major) Vladimir Rogoz. Posle neophodnih formalnosti, od nemačke komande dobijaju i kamion za prenos moštiju, pa mali konvoj nastavlja za Rumu. Tamo ih dočekuje okružni načelnik Ježić, u društvu Ditriha, komesara manastira Šišatovca. Komesar manastira je uglavnom bio neki lokalni Nemac ili Hrvat, kome su vlasti poveravale brigu ne toliko o samom manastiru, koliko o njegovom imanju.
U razgovoru s njima potvrđene su vesti koje su stigle i do Beograda, da mošti kneza Stefana Štiljanovića leže bez kivota na podu crkve. Grujić i Grbić odmah odlaze kod lokalnog prodavaca mrtvačkih sanduka, kupuju najobičniji sanduk od čamovine, i sa sve strugotinom potrebnom za bezbedno pakovanje, tovare na nemački kamion koji kreće put Šišatovca.
Ispred manastira je obezbeđenje sastavljeno od nemačkih i domobranskih vojnika, pa profesori mogu na miru da rade. Komesar Ditrih otključava manastirsku crkvu, gde pod prestonom ikonom Hrista Spasitelja leže mošti Stefana Štiljanovića, umotane u prekrivače u kojima su bile i ranije u kovčegu. Kovčeg i sve druge manastirske dragocenosti odnela je ranije komisija pod vođstvom direktora zagrebačkog Muzeja za umjetnost i umjetnički obrt Vladimira Tkalčića. Odneta je i kruna sa svetiteljeve glave, a prilikom skidanja dragocenosti, mošti su oštećene.
Kad je, na osnovu ranijih fotografija i zapisa, utvrđeno da je to stvarno Sveti Stefan, Grujić, Grbić i vozač Antonović, kao jedini prisutni Srbi, mošti vrlo pažljivo smeštaju u sanduk od čamovine, učvršćuju ih i osiguravaju, kako se u putu slučajno ne bi pomerile i polomile. Kad je najvažniji posao obavljen, Grujić i ostali ulaze u oltar, gde svedoče da je sve od bogoslužbenih predmeta odneto, ne toliko zbog vrednosti, koliko zbog toga da se onemogući služba, pošto nema liturgije bez jevanđelja i putira. Riznica je takođe poharana, dok je poznata šišatovačka biblioteka na mestu. Doduše, s otključanim i otvorenim ormanima.
Profesor Grujić je letimičnim pregledom pokušavao da ustanovi da li je tu i Šišatovački letopis iz 1324. godine, kao i još neke dragocene knjige, za koje je znao da su bile u biblioteci. Domobranski bojnik Rogoz hteo je da mu učini zadovoljstvo i ponudio mu da uzme neku knjigu za uspomenu. Šokirani Grujić je majoru pokušao da objasni da iz naučnih razloga iz biblioteke pojedinci nikako ne bi smeli da uzimaju knjige, pa ni on sam, a u četiri oka ga zamolio da naredi komesaru manastira da ormani moraju da budu zaključani, i da niko ne sme da otuđuje knjige. Ovaj je to poslušao, pa je ubuduće biblioteka bila pod stražom. „Naučni razlozi” bili način su da se ne oda prava vrednost biblioteke.
DUGO PUTOVANjE POSLE SMRTI
Nakon Kosovske bitke (1389) telo kneza Lazara sahranjeno je u Prištini, u Crkvi Svetog Vaznesenja. Na drugu godišnjicu boja, 28. juna 1391. godine, posmrtni ostaci prvi put su izmešteni. Tada je utvrđeno da su oni netruležni, čitavi i mirotočivi, što je jedan od uslova da pokojnik bude proglašen za svetitelja. Svečano su preneti u manastir Ravanicu, Lazarevu zadužbinu, gde su počivali skoro tri veka.
U Velikoj seobi Srba 1690. godine, više od 60.000 Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija III Čarnojevića napušta svoje prostore i naseljava Južnu Ugarsku, a kaluđeri manastira Ravanica poneli su i kneževe mošti. Tri godine kasnije stižu do Sentandreje, gde zemaljske ostatke svetog kneza polažu u na brzinu sazidanu drvenu crkvu na obali Dunava.
Ni tu ne počivaju dugo, s obzirom na to da kaluđeri 1696. godine prelaze u opusteli manastir Vrdnik u Sremu, na obroncima Fruške gore. Obnavljaju ga i nazivaju Nova Ravanica. Uz kraće periode, kada su pred opasnošću sklanjane po okolini, mošti su počivale u Vrdniku sve do 1942. godine i događaja u tekstu pred vama.
.jpg)
