Izvor: Blic, 23.Mar.2017, 22:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Torbica: Ovo naše potmulo zlo baš dugo traje
Imaju li danas i priznanje i iskupljenje ikakvog smisla, pita se, Igor Vuk Torbica (29), reditelj predstave "Carstvo mraka" po delu L. N. Tolstoja, čija je premijera sutra (19.30) u Narodnom pozorištu.
Čuveni ruski klasik Lav Nikolajevič Tolstoj pisao je "Carstvo mraka" inspirisan autentičnim događajem koji se odigrao u ruskoj provinciji - jedan čovek je na svadbi svoje ćerke javno priznao zločine koje je počinio tražeći iskupljenje grehova. Slavni pisac je komad počeo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da piše 1885. ali je on bilo zabranjeno za izvođenje sve do 1902, odnosno dok nije dodao alternativne delove. Govoreći na konferenciji za novinare Igor Vuk Torbica se osvrnuo na neobičnu scenografsku postavku čiji je učinak taj da glumci ne vide publiku nit imaju kontakt sa njom jer "to je priča o ljudima koje ne vidimo dok eventualno ne dođu na naslovne strane novina, a tad je već kasno".
Otkud ideja, odluka da radite „Carstvo mraka”?
- Iz potrebe da na neki način progovorim o stvarima o kojima se retko progovara, o stvarima koje ignorišemo uprkos činjenici koliko je to ignorisanje opasno.
A to je?
- Život u bedi, odnosno gde takav život vodi ljude, šta od njih pravi, na koji način ovlada ljudima, dokle su ljudi spremni da odu u tim trenucima.
U fašizam?
-Odu i u fašizam. Ali ako je čovek čoveku vuk, odnosno ako se usmeri na taj deo sebe meni je dovoljno da bi rekli da je fašizam u pitanju. Netrebaju nužno bit mase.
Tolstoj je „Carstvo mraka” pisao po iskustvu čoveku koji je imao napad iskrenosti ili savesti.
- Ajmo reći - savesti. I, onda je imao priznanje za iskupljenje.
Da li priznanje donosi iskupljenje?
- To je ključno pitanje naše predstave. Da li danas iskupljenje više postoji i ima li smisla. Da li priznavanje menja temelje bilo čega, i kada je reč o jedinki i kada je reč o društvu. Verovatno da da, ali došli smo na sam rub.
Ne živimo li u vremenu u kom se čini da priznanje ne donosi ništa, ne menja ništa kao ni otkrivanje koliko god nezamislivih prestupa?
- Da, došli smo na rub pojma, rub kategorije, rub činjenice i samim tim priznanje kao kategorija deluje anahrono.
Možda se nama tako čini jer smo u grotlu zbivanja, sa istorijske distance stvari ipak dobiju vrednosnu verifikaciju, možda se tako činilo i npr. 1942. ili mnogo puta kroz istoriju?
- Kad imate jasno zlo koje stoji pred vama, to je suštinski jednako dobro kao kad imate jasan referentni sistem. Dakle, imate neku vertikalu pred sobom. Kad imate jasno zlo pred sobom, vi znate šta treba da učinite, čak i ako to ne činite. Ali mi ne živimo zlo koje je jasno. Živimo nešto potmulo koje dolazi sa svih strana...
Možda ni njima nije bilo jasno?
- Možda nije u počecima, ali stvari su relativno brzo izrasle, iskristalisale se. Mislite da ovo naše traje kratko? Ne bih rekao. Dugo traje.
I, šta da radi pojedinac? Treba živeti?
-Treba živeti, naravno. Ali treba se i sačuvati.
A kako vi definišete to današnje, kako ste rekli, potmulo zlo koje dolazi sa svih strana?
- Zlo je ontološka ravan, ali svaki čovek bi se trudio da ospori tu činjenicu. Pitanje zla je direktno povezano sa pitanjem čovekovog izbora i slobodne volje. S druge strane, ako ljudima nije data prilika, ako nemaju mogućnost da steknu kondiciju da ispune potencijal dobra u sebi, nego upravo suprotno, bivaju gurnuti i držani pod šapom bede i jada, onda je normalno da imamo natpise u novinama ‘otac smrvio blizance’, ‘majka iskasapila dete’... Jer su ljudi gurnuti u pakao banalnosti i besmisla. Postoji lična odgovornost i postoji nešto što nije lična odgovornost; kontekst koji se kroji da se porazi svaki kvalitet, da se moral, duhovnost, vrlina poništi, obezvredi... Izbrišeš ili umrtviš ljudima osećaj za duhovnost, čistotu, kvalitet, i onda možeš s njima da radiš šta hoćeš. Zar nismo naveli dovoljno razloga za „Carstvo mraka”?
Vaše predstave - "Hinkeman", "Razbijeni krčag" i da ne nabrajam - nose snažan autorski, umetnički pečat, ali i upečatljivu društvenu angažovanost?
-Ono što govorim glumcima govorim i sebi - nemoj ići na scenu ako nemaš šta da kažeš, ako nemaš problem ako ti je sve u redu. Problem, naravno, ne mora biti ličan, al' čovek se nekako mora poistovetiti. Ni angažovanost ni političnost ni kontroverza nije mkod mene samo sebi svrha i nije razlog da radim predstavu. To je eventualno ono što se pojavljuje tokom rada. Efekat političkog angažovanog je produkt predstave.
Zagreb ZKM: „Hinkemann“ Ernsta Tollera u režiji Igora Vuka: Igor Vuk Torbica, najnagrađivaniji je mladi redatelj u… https://t.co/JNmOBG1LHr pic.twitter.com/F8pTlWDf32
Da li u smislu političkog konteksta promišljate trenutak u kome živimo, izbore, političke aktere. Koji žanr je u pitanju?
- To je ono kad stvarnost prevazilazi imaginaciju. Ne znam kako da komentarišem naš politički život. To je za mene kao Bošova slika. Fantazmagorija koja je nečitljiva ali je, izvesno, kontra života. I to je najopasnije. To kako i šta rade ljudi na vrhu možete prepoznati po institucijama. Najblaže i najkraće, baš ih briga za institucije. U svakom smislu devastirane institucije svedoče o tome šta je politika i gde nas vraća, a vraća nas u kameno doba. Mislim da ne znaju, nisu svesni šta gube ako izgube vrednosnu vertikalu.
Aplauz za RAZBIJENI KRCAG #theatre #acting #art https://t.co/cVLIuST0Z3
Uloge tumače
U predstavi igraju: Olga Odanović, Hana Selimović, Vanja Ejdus, Ljubomir Bandović, Anastasija Mandić, Nebojša Ljubišić, Ivan Đorđević i drugi...
.jpg)
