Teatralnije od teatra  

Na smotri u Solunu, laureat Patris Šero umesto svojih komada predstavio se čitajući tekstove Diras i Gijotaa, bos, sa jednom stolicom na sceni

EVROPSKA NAGRADA ZA POZORIŠTE

Specijalno za „Politiku” iz Soluna

Dvanaesta Evropska nagrada za pozorište, koju je 1986. ustanovio Savet Evrope radi što boljeg razumevanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << među ljudima, ove godine je na istoimenoj smotri, po drugi put organizovanoj u Solunu, dodeljena, uz novčani iznos od 60.000 evra, francuskom glumcu i reditelju, Patrisu Šerou, autoru koji se pozorištem ne bavi dugi niz godina, i kažu da ga je potpuno napustio, što je laureat, razume se, odbacio.

Patris Šero je, od svoje dvadeset druge godine, postavio tekstove Nerude, Vedekinda, Marivoa, Dorsta, a onda sarađivao sa mnogim najznačajnijim ljudima evropskog teatra, Đorđom Strelerom, na primer, Rožeom Planšonom. Upoznao je i promovisao Bernar-Mari Koltesa, postavio Ženea, Marivoa, Milera, Čehova, Šekspira... Svoj dalji angažman usmerio je na grandiozne, nezaboravne postavke opera, kakve su Vagnerova tetralogija, u saradnji sa Pjerom Bulezom, u Bejrutu, 1976, Ofenbahove „Hofmanove priče" u Pariskoj operi, 1974. Na filmu Patris Šero je najveći uspeh postigao režijom filma „Kraljica Margo", sa Izabelom Ađani, za čiji scenario je 1994. godine dobio „Zlatnu palmu” u Kanu. Godine 2007. vraća se operi i režira Janačekove „Zapise iz mrtvog doma", pod dirigentskom palicom Pjera Buleza, na Holand festivalu, kao i Vagnerovu operu „Tristan i Izolda", za milansku Skalu.

Naturščici kao eksperti

Ogroman broj zvanica je, u Narodnom pozorištu severne Grčke, u Solunu, sa pravom očekivao da vidi predstave u kojima igra Patris Šero, ili, bar, one koje je režirao. No, od toga nije bilo ničega. Šero je odlučio da nam svoj teatar – čita! Dve večeri uzastopno, prisustvovali smo čitanju sa ogromne pozorišne scene Vasiliko teatra, najpre teksta „Tuga", Margerit Diras, u saradnji sa Dominik Blank, a onda, posle svečane dodele Evropske nagrade za pozorište, iz ruku tronutog bivšeg ministra za kulturu Francuske Žaka Langa, Patris Šero nam je u celosti pročitao intimistički tekst Pjera Gijotaa „Koma". Bos na sceni, sa samo jednom stolicom, Šero je u valerima, različitim registrima, preživljavajući, saopštio piščevo iskustvo s one strane života.

Na simpozijumu o delu Patrisa Šeroa objasnio je to rečima „Čitanje je obećanje pozorišta, pozorišniji čin od samog pozorišta." Bez posrednika, gledalac ima čast da učestvuje u nastanku iluzije, pre nje same. A mimezis, a radnja, a katarza?! Zauvek nestale?

Po deseti put, 2008. godine su dodeljene Evropske nagrade za novu pozorišnu realnost: neformalnoj pozorišnoj grupi iz Bazela sa imenom Rimini Protokol, magičnoj nemačkoj koreografkinji Saši Valc, kao i kontroverznom poljskom reditelju Kšištofu Varlikovskom, čiju smo subverzivnu predstavu „Razneseni", Sare Kejn, gledali na poslednjem BITEF-u.

Rimini protokol, koji čine reditelji Helgard Haug, Stefan Kaegi i Danijel Vecl, istražuje u oblasti komunikacije između teatra i stvarnog života, koristeći naturščike (zovu ih „eksperti") i slike iz svakodnevnog sveta. U Solunu su, u čast nagrade, igrali zanimljiv komad „Mnemopark", na pola puta ka video-artu, stvarajući od stvarnih prizora dečje železnice, uz pomoć minijaturnih video-kamera, čudesan i nestvaran univerzum.

Saša Valc se, kažu zbog bolesti, nije pojavila u Solunu. Učestala je pojava da umetnici, kada dele nagradu s nekim, jednostavno ne dođu. Kako su pravila manifestacije striktna – prošle godine se prvonagrađeni, slavni reditelj Peter Cadek nije pojavio i nagrada mu je oduzeta – iznos od 20.000 evra, koji propada dobitniku Evropske nagrade za novu pozorišnu realnost, ostao je organizatoru, Grcima. Videli smo samo film o stvaranju Saše Valc, impresivne, maštovite, neverovatne!

Mitingovanje Žaka Langa

Specijalnu nagradu ove godine je, na predlog Vaclava Havela, Toma Stoparda i Harolda Pintera, dobio Slobodni beloruski teatar, koji, u preteškim uslovima progona i zatvaranja umetnika u Minsku, igra svoje politički angažovane predstave ilegalno, u stanovima, dačama, u šumi... U Solunu su igrali monodramu Nikolaja Kalezina „Džins generacija", ponešto prevaziđenu estetički i sociološki, politički komad „Biti Harold Pinter" i trosatnu i predstavu „Zona tišine", o detinjstvu u totalitarnom režimu, o pravu na razliku i statistici neslobode. Pri dodeljivanju nagrade, izašli su svi na scenu, sa decom, a sa njima i predsednik Demokratske stranke Belorusije, koja je u opoziciji, i razvili zastavu Evropske unije, sa imenom Belorusije u sredini. Žak Lang je mitingovao s njima.

Možda najzanimljivija predstava, ako se izuzme Varlikovski, desila se u pratećem programu 12. Evropske nagrade za pozorište. Oskaras Koršunovas, kultni litvanski reditelj, dobitnik Evropske nagrade za novu pozorišnu realnost, pre dve godine, u Torinu, na umetničkom putu ka ovogodišnjem Festivalu u Avinjonu je prikazao „delo u nastajanju" na Šekspirovom „Hamletu", sa nekoliko toaletnih stolova i glumcima u crnom. „Danas ljudi ostaju infantilni čitavog života, to je danak malograđanštini", prokomentarisao je ovu nedovršenu predstavu Koršunovas.

Još jedan prateći program je bilo predstavljanje knjige o magu Pikolo teatra di Milano, Đorđu Streleru, jednom od prvih dobitnika Evropske nagrade za pozorište, među kojima su i i Piter Bruk, Bob Vilson, Luka Ronkoni, Mišel Pikoli, Harold Pinter, Robert Lepaž i Biljana Srbljanović.

Narodno pozorište severne Grčke, domaćin, odigralo je Euripidove „Bahantkinje", koje smo prošlog leta videli na festivalu u Butrintiju, u Albaniji.

Više ili manje od pozorišta? Evropa se umorila od sebe same, i to se na novim pozorišnim tendencijama najbolje vidi.

Na Alesandru Martinezu, direktoru i autoru ideje Evropske nagrade za pozorište, jeste da osmisli princip koji će funkcionisati kao autentično pozorišni, bez olakog skretanja ka drugim umetničkim žanrovima.

Dragana Bošković

[objavljeno: 19/04/2008]

0 0

Dodajte komentar