Sukob crkvenih kanona i državne politike   

Pad komunističkog sistema i ustavno garantovanje ljudskih sloboda i prava, uključujući i punu slobodu veroispovesti, to jest verovanja i javnog ispoljavanja i ispovedanja vere, doveli su do suštinske promene društvenog položaja crkve u Srbiji.

Srpska pravoslavna crkva, takoreći preko noći, od proskribovane, maltene zabranjene, postala je važna nacionalna institucija, sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zavidnim društvenim i moralnim autoritetom, posebno patrijarh Pavle. U novonastaloj situaciji, odnosi države i političkih partija sa crkvom bitno su promenjeni. U dobrim odnosima sa crkvom političke partije su videle priliku da povećaju svoj ugled, broj pristalica i glasača iz kruga starih i „novokomponovanih” vernika. Miloševićev režim je, sa svoje strane, u delovanju SPC, naročito jednog broja istaknutih vladika „na odbrani srpstva” i srpskih interesa „preko Drine”, video značajan oslonac i podršku za svoje političke i ratne ciljeve, a i za očuvanje vlasti. Zato je, zauzvrat, u to vreme donet lex specialis, kojim je samo crkvi vraćena oduzeta, to jest nacionalizovana imovina od strane komunističke vlasti.

U toku prethodne decenije, pre svega u njenom drugom delu, vrh SPC počeo je da uviđa pogibeljnost ratne i antidemokratske politike tadašnjeg režima i da se od nje postepeno distancira, čak i da pruža podršku višemesečnim javnim protestima građana krajem 1996 i početkom 1997. godine, zbog velike izborne krađe na lokalnim izborima. To DOS-ova vlast nije zaboravila, pa je napravila krupan ustupak SPC i ostalim tzv. tradicionalnim crkvama, uvodeći veronauku (doduše, kao izborni predmet) u državne škole, što je bilo „na ivici ustavnosti”. U to vreme političke ambicije vrha SPC su porasle. Tako je na samom početku predizborne kampanje za vanredne parlamentarne izbore, u decembru 2003. godine, patrijarh Pavle, svakako u ime vrha SPC, uputio javno pismo (ne slučajno 29. novembra) princu Aleksandru Karađorđeviću, a faktički celoj srpskoj javnosti i vlasti, sa preporukom da se u Srbiju uvede monarhija na čelu sa dinastijom Karađorđević.

Poslednjih godina u SPC se dogodilo nekoliko veoma krupnih afera. Tačnije, dva visoka crkvena velikodostojnika (od kojih je jedan vladika) optuženi su za krivično delo pedofilije. Međutim, sudski spor je toliko razvlačen da je na kraju došlo do zastarelosti krivičnog gonjenja! Javna je tajna da je „neažurnosti” suda kumovao uticaj i interesi tadašnjih moćnih političkih činilaca. Na sve to vrh SPC je, na opšte zaprepašćenje javnosti, ostao gluv! Ali zato se ovih dana vrlo energično oglasio povodom predloga zakona o zabrani diskriminacije.

U principu, naravno, nije sporno pravo SPC i ostalih crkava da se, na prikladan način, izjasne o rešavanju pitanja od velikog društvenog značaja. Međutim, to što su SPC i ostale tradicionalne crkve, na dan uoči rasprave u Skupštini zatražile da se preispita (čitaj: povuče iz Skupštine) predlog zakona o zabrani diskriminacije, u najmanju ruku nije prikladan način ostvarivanja odnosa crkve i države, pogotov o kad je reč o njenoj zakonodavnoj funkciji. Ako se ima u vidu dugotrajna javna rasprava o sadržini ovoga zakona, crkve su imale priliku da na vreme upute svoja mišljenja i primedbe nadležnom ministarstvu. Uostalom, u Zakonu o ministarstvima kaže se da Ministarstvo vera obavlja poslove vezane za „saradnju države sa crkvama i verskim zajednicama i unapređenje njihovog položaja u društvu”. Umesto redovne i blagovremene komunikacije crkava i nadležnih državnih organa, došlo je do situacije koja je u dobrom delu javnosti shvaćena kao politički diktat crkava i povreda, sa obe strane, ustavne odredbe o odvojenosti crkve od države. Takvom utisku delom je doprinela i sama Vlada time što je istog časa i to putem telefonske sednice, dakle bez ikakve rasprave o spornom pitanju, povukla predlog zakona iz skupštinske procedure. To, međutim, ne znači da je suštinski pogrešila ili prekršila ustavne odredbe o odnosu crkve i države. Naime, ako Sinod SPC, uz saglasnost katoličke, islamske i jevrejske verske zajednice, Skupštini i Vladi uputi apel za preispitivanje pojedinih predloženih zakonskih odredaba, logično je da odgovorna vlast prihvati, makar to bilo i u „minut do dvanaest”, dijalog sa njima. To je, u konkretnom slučaju, podrazumevalo privremeno povlačenje predloga zakona iz tekuće skupštinske procedure.

Suštinu spora, u stvari, čini duboko razlikovanje i skoro nepomirljivi sukob crkvenih kanona i savremenih političkih i pravnih stavova i standarda svetovne države kad je reč, na primer, o ljudskom pravu na promenu verskih uverenja, a naročito na slobodno izražavanje rodnog identiteta i seksualne orijentacije. Nema sumnje u to da je najveći deo našeg tradicionalnog, u osnovi patrijarhalnog društva daleko bliži učenju vere i crkve prema kome je, na primer, homoseksualnost ozbiljan mentalni poremećaj i težak moralni greh i prekršaj. Zato u pripremi konačne verzije ovih i drugih osporenih odredaba predloga zakona, polazeći od evropskih pravnih standarda, Evropske konvencije o ljudskim pravima i Ustava, treba potpunije, preciznije i jasnije definisati cilj, sadržinu i značenje osporenih zakonskih rešenja. Samo tako će se otkloniti prisutna nerazumevanja i strahovanja da se ovim zakonom, navodno, legalizuju brakovi homoseksualaca i da će crkva prekršiti zakon ako odbije njihovo crkveno venčanje. Time će se, takođe, sprečiti ili ublažiti političke, ideološke, verske i druge podele kojima je inače veoma opterećeno naše društvo.

Iz aktuelnog spora crkve i države nameće se zaključak o važnosti blagovremenog, strpljivog, demokratskog i argumentovanog dijaloga svih društvenih aktera, a posebno državnih organa sa relevantnim društvenim institucijama i organizacijama radi postizanja konsenzusa ili bar kvalitetnog kompromisnog rešenja o bitnim društvenim pitanjima. A to upravo i jeste zadatak politike i svrha demokratije.

Nastavak na Blic... 0 0

Dodajte komentar