Izvor: Večernje novosti, 24.Jul.2016, 23:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srpske krivine sa pevanjem i pucanjem

Kako je čuveni satiričar Radoje Domanović doživeo Majski prevrat. Ako smo Srbi, sad se sva istorija mora srušiti, jer nastupa novo doba... Kao što je uvek kad se promeni vlast ODAKLE dolazimo, ko smo, kuda idemo, pitanja su koja, kao izmaglica, lebde nad rekom ljudske istorije. Svaki čovek i svaki narod, u svom civilizacijskom hodu, iznova i iznova moraju da odgovaraju na pitanja na koja odgovora nema, izuzev u traženju odgovora. Ko smo, odakle smo, kuda idemo? I šta >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << je istorija, osim saznanja da više vidimo zato što stojimo na ramenima onih koji su živeli pre nas? I gde počinje istorija, ako ne u svesti da ovaj svet nije naš jer smo ga pozajmili od predaka, i da ga dugujemo potomcima. Vekovima već gradimo kuću "na stazi slonova" i ne spadamo u one srećne narode čija istorija je duhovita i laka, operetska jednočinka. Naša je teška drama u kojoj jedan krvavi čin, unedogled, biva zamenjen drugim, još krvavijim. U svemu oskudni, istorijom smo bogati. Mogli bismo da je izvozimo, ali se za nju niko ne otima. Da je lako biti Srbin, ne bi pametni ljudi bili Šveđani, Englezi, Švajcarci. Da budemo Srbi, to je samo nama zapalo, drugi se za to nisu otimali, a i od naše braće, ko je na istorijskoj krivini mogao da šmugne, šmugnuo je - u muslimane, Makedonce, Hrvate, Crnogorce... A mi koji smo ostajali nismo se baš pretrgli da se nešto menjamo... JEDNA od tih istorijskih krivina bejaše i Majski prevrat 1903. godine, koji je obeležio početak novog doba i kojim je loza Obrenovića "iz korena iskopana". Zanimljivo bi bilo da bacimo pogled unazad, da vidimo kakvi smo tada bili i kako nas je doživeo književnik Radoje Domanović. Onaj Radoje, satiričar, koga smo zapamtili kao čoveka koji je pisao sa mnogo gorčine, puno istorijske skepse i ciničnog humora i koji je bio ubeđen u onu staru pouku po kojoj "sve teče, ništa se ne menja". Radoje Domanović, inače žestoki protivnik dinastije Obrenović, ljuti radikal, pokrenuo je 25. decembra 1904. godine satirični list "Stradiju" i odmah u njoj odgovorio zluradim sumnjivcima koji su poverovali da je posle Majskog prevrata i zatiranja loze Obrenovića svršeno i sa Domanovićem kao satiričarom. Radoje im otpozdravlja uvodnikom pod naslovom "Zdravo, zdravo!", sledećim redovima: - Šta ćeš sada da pišeš? - pitali su me mnogi posle 29. maja nekako i pakosno i podrugljivo - nema više za tebe materijala. O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi isti onakvi kakvi smo i pre bili... PREDLAŽUĆI, ironično, da sad treba srušiti sve što je obrenovićevsko, piše: "E, od sad nastupa novo doba slobodne reči. Laž je cela istorija, laž! Istina je samo: da su se Srbi doselili u ove krajeve, da se posle ne zna ništa, da se istorija Srbije ima računati od 29. maja, sve pre toga ima se smatrati predistorijom!" Domanović u prvom broju "Stradije" dalje kaže - da se 29. maj desio u ono doba kada su nastajale priče iz "Hiljadu i jedne noći", onda bi otprilike ovako bio opisan: - U JEDNOM magnovenju ispravile su se krive beogradske ulice... Putevi divni, železničke pruge gušće nego u Danskoj. A ljudi? To tek da vidite! Iz ludnice izašli svi zdravi i čitavi, budale se propametile, a već oni što su bili pametni postali geniji... Ministri mudri, seljaci dobri, činovnici spremni i savesni, žandarmi učtivi pa se na svakog ljubazno nasmeše i krotko oslove: "Dozvolite", "molim najpokornije"... Žito i svi usevi uspevaju divno, prema odluci narodnog parlamenta. I škola i crkva i kancelarije i kasarne, sve uređeno, sve dobro. Nigde da čovek ne može ništa primetiti. Čisto da se boji čovek da ne izumre ovako divna generacija. - Kad bi srećom tako bilo - piše nadalje Radoje Domanović - onda bi "Stradija" otišla u penziju, a ja bih pisao kako se pastir i pastirka ljube, kako žubore potočići i priželjkuju slavuji, al' ovako ima se šta. Može se još u ovoj dobroj zemlji, među ovim dobrim ljudima, nabiljašiti otud, odovud malo materijala za "Stradiju". Toliko kao pozdrav, dobra publiko. Nećemo se valjda u prvom broju svađati i grditi, a nema ni smisla... E, docnije, Bože zdravlja! Živi smo ljudi, pa se, bogme, možemo i sporečkati. Skromnost "Stradije" u tehničkoj opremi, bez crteža na stranicama, Domanović je nadoknadio slikovitim pisanjem, a tako je i u napisu "Naša podlost", koji takođe ima za temu Majski prevrat, koji citiramo u celini: "Svakog trenutka, svakim časom sve više i više, konstatujemo našu besmislenu podlost. Zamislite samo: Posle 29. maja srete me jedan, i to jedan koji mi se nije ni javljao pre 29. iz obazrivosti. - O, zdravo! - Zdravo! Hvala bogu kad se ovako svrši! Ja sam, znaš, znao za ovu stvar, bio sam posvećen. - E?! - Šta misliš? Čuješ, znaš li ti da sam jedva glavu izvukao? - Zbilja? - Kako, čoveče, ja znam šta sam propatio. Samo da ti pričam... Uh... More da ostavimo to, znaš već i sam, al' tek boli me, ne mogu da zaboravim - veli taj jedan i odmahuje kao da se bede velike otresa. Uzdahnuo sam gorko. - Je li? - pita me. - Šta? - Šta misliš, hoće li srušiti ovaj spomenik Knez Mihailov? - opet će on, a baš smo bili pred spomenikom. - Ama ovaj Obrenovićev spomenik? - velim. - Jeste, to je sramota, to mi ne možemo ravnodušno gledati. - Srušiće, ja šta misliš. Sve se mora porušiti ako smo Srbi, ako smo ljudi. Pre su porušili Baba-Finku, kulu Hajduk-Veljkovu, i na tom mestu gde je ona bila podiglo je negotinsko načelstvo nužnike. A sad, sad se mora i istorija porušiti ako smo Srbi. Istorija, razumi: kakav spomenik, to je sitna stvar, to je već s tim svršeno, ali istorija, tu suludu istoriju moramo ljosnuti o zemlju. Naši istorici već su izvežbani da falsifikuju istorijska fakta, pa to neće teško ići. Do sada su deca učila i doseljenje Srba, i Bojku, i Župane, i Kraljeve, i Careve, i Kosovo, ali sada to ne može, mi se moramo sad posle 29. pokazati ljudi, moramo da porušimo podlosti prošlosti, da od sada bude novo doba slobodne reči. Laž je, gospodine moj, cela istorija, gola, strašna laž. Istina je samo jedno: 1. Srbi su se doselili iz Bojke u ove krajeve. 2. Posle se ne zna ništa. 3. 29. maja počinje istorija Srbije. 4. Sve pre 29. maja računa se u predistorijsko doba. Tako ćemo mi jer smo karakteri. Baš ovako je pisao Radoje Domanović u svojoj "Stradiji", i baš tako je najbolji srpski satiričar doživeo prevrat 1903. godine, kada su ubijeni kralj Milan i kraljica Draga Obrenović, a dinastija Karađorđević zasela na tron Srbije. Najzad, ne treba zaboraviti da su tih godina, posle atentata na kraljevski par, Nikola Pašić i njegovo radikali definitvno preuzeli u svoje ruke kormilo srpske države i da je Pašić inspirisao Radoja Domanovića za jednu od najbriljantnijih pripovedaka srpske književnosti - "Vođu", u kojoj narod ide za "mudrim" starcem koji ćuti, sve dok, popadali na dno ponora, ne otkriju da je vođa slep! PROGANjANI BOEM RADOJE Domanović rođen je 16. februara (ili 4. februara po julijanskom kalendaru) 1873. godine u porodici seoskog učitelja u selu Ovsište kod Kragujevca. Detinjstvo je proveo u susednom selu Jarušicama, gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu. Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Oženio se 1895. godine učiteljicom Natalijom, sa kojom je imao ćerku Danicu (1896-1956) i sinove Dragišu (1902), koji je umro ubrzo po rođenju, i Zorana (1905-1944). Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan malim promenama u zemlji, pokreće politički list "Stradija", u kojem pokušava da se bori protiv mana nove vlasti. Razočaran, odaje se boemskom životu. Usamljen, ogorčen i siromašan, umro je u 35. godini, 17. avgusta (ili 4. avgusta po novom kalendaru) 1908. u Beogradu.

Nastavak na Večernje novosti...