Izvor: NoviMagazin.rs, 25.Jan.2015, 20:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbin koji se ne slaže sa Ajnštajnom
Hod po mukama Jovana Đurića, profesora u Americi, brata blizanca akademika Mihaila Đurića. Bio bojkotovan i u Jugoslaviji i u Americi. Učesnik NOB-a, ali protivnik komunista
Životni put dr Jovana Đurića, od četvorogodišnjeg dečaka koji je popravio roditeljima mehanički budilnik do naučnika i profesora fizike i elektrotehnike na Univerzitetu Novi Meksiko u Albukerkiju, prepun je perioda nerazumevanja i nanetih mu nepravdi, kako u njegovoj rodnoj Srbiji, tako i u Americi >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << - zemlji u kojoj je ostvario značajnu naučnu i univerzitetsku karijeru.
Mada je predsednik komisije za odbranu doktorske disertacije Đuriću bio poznati naučnik Milutin Milanković, zbog svog neslaganja sa komunističkim režimom mladi naučnik nije mogao da postane docent Univerziteta u Beogradu i otišao je u Ameriku. Ali, i kao redovni profesor američkog univerziteta trpeo je posledice svoje naučne beskompromisnosti: njegove ideje o jedinstvenoj teoriji polja, koje se kose sa već prihvaćenim, bile su razlog prevremenog penzionisanja, a tome su doprineli i pobijanje Ajnštajnove teorije i neslaganje sa ratom u Vijetnamu.
Danas je Đurić čio 90-godišnjak, koji se, eto, žali da mu je potrebno pet minuta da se popne na četvrti sprat i deset da izađe do Terazija uz ne baš kratku Balkansku ulicu. Pamćenje ga služi briljantno. Dok razgovaramo u jednom beogradskom restoranu, sa žarom mladog naučnika priča da je njegov najveći san da ubrza elektrone iznad brzine svetlosti i da učestvuje u izgradnji centrale za proizvodnju struje kontrolisanom fuzijom.
- Čekam da neko da novac da napravim centralu - sa puno nade, bez obzira na godine, priča nam Đurić. - Ta centrala neće zagađivati atmosferu, efikasnost će biti mnogo veća i električna energija će biti jeftinija sto puta. Na taj način će se anulirati atomski monopol velikih sila, jer to što rade sa centralama je besmisleno.
Izgradnja atomske centrale samo je jedna od mnogih vetrenjača na Đurićevom dugom životnom putu. Zbornik njegovih radova, pod nazivom "Ujedinjenje gravitacije i elektromagnetizma", pisan i objavljen na engleskom jeziku, tek nedavno je prvi put ugledao svetlost dana na srpskom. Knjiga je svedočanstvo i o golgoti kroz koju je ovaj istrajan čovek prošao trudeći se da ostane dosledan onome što radi.
Kao i njegov brat blizanac, akademik Mihailo Đurić, Jovan je za tako nešto bio predodređen. Ali, dok je Mihailo, kao profesor na Pravnom fakultetu, stradao i bio osuđen zbog kritičkog odnosa prema tadašnjem režimu, kasnije, ipak, rehabilitovan i bio sekretar u Odeljenju za društvene nauke SANU, Jovanov naučni rad sklonjen je u stranu. Navikao je, kaže, život ga nije milovao.
- Nepravda prema Mihailu je ispravljena na neki način. Obojica smo bili u NOB-u, i to tajno. On u Beogradu, a ja u Šapcu, u koji smo, na početku rata, kad je otac otišao u zarobljeništvo, izbegli. Pomagali smo koliko smo mogli. Uglavnom sam se bavio tehnikom. Gestapo me je tri puta hapsio, tukli su me, ali su me svaki put pustili. Nisu imali dokaze.
Odmah po završetku rata, Jovan Đurić odlazi na Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Za kratko vreme izdvaja se kao jedan od najboljih studenata. Ali, za vreme leta nije otišao na radnu akciju. Rekao je da nema nikakvog smisla da iskopa malo peska i zemlje za mesec dana, kad to buldožer može da uradi za par sekundi i da je mnogo korisnije da raspust iskoristi za učenje. Odbio je i da plati članarinu za narodnog studenta, jer nije želeo da bude član bilo kakve organizacije. Kada se na jesen vratio na fakultet, kolege su ga bojkotovale.
- Bojkot je bio dosta oštar - seća se. - U amfiteatru su bila tri reda klupa, u koja može da stane po 200 ljudi. Iznad jednog reda napisali su "Mesta za nenarodne studente" i tu sam sedeo sasvim sam. Bojkotovani su bili i ljotićevci ili njihova rodbina, ali oni nisu smeli ni da dođu na predavanja. Druga dva reda su bila prepuna, a ovaj je bio samo moj. Nisam propustio nijedno predavanje. Niko nije smeo da razgovara sa mnom.
Kraj rata Jovanu je doneo još jedno razočaranje. Razočaranje u ideale za koje se borio.
- Partizani su uhapsili mnoge časne ljude, koji su, eto, bili bogati. Neke od njih sam poznavao. Optužili su ih da su sarađivali sa okupatorom i pogubili. Uradili su to samo da bi konfiskovali njihovu imovinu i uzeli je za sebe. Po političkom ubeđenju sam socijalista, smatram da je kapitalizam pogrešan zato što dozvoljava da neki ljudi gladuju. Ali, bio sam protiv ubijanja. Moj otac je bio predsednik suda u Skoplju i jedan od 1.300 kaplara, majka je bila učiteljica. Bili su strogi - moralno. Pratio sam njihov primer i odlučio da ne ulazim ni u kakvu organizaciju.
Jovan je, par godina kasnije, kao jedan od "nenarodnih studenta", uz lažne optužbe, izbačen sa fakulteta, ali su mu, kad su shvatili da nemaju za šta da ga osude, posle nekoliko godina dozvolili da se vrati.
- To je bilo dobro, jer da nisam izbačen, nikad ne bih upoznao svoju suprugu i najveću ljubav. Diplomirao sam u avgustu 1951. sa ocenom 9,4. Nameravao sam da nastavim istraživanja. Iako sam doktorirao, nikad mi nisu dozvolili da predajem na fakultetu.
U septembru 1961. postaje vanredni profesor na Univerzitetu u Novom Meksiku.
- Moji radovi su dobijali nagrade, ali nikad nisu objavljeni. Jednostavno su ignorisani. Očigledno je da su oni koji su ih pregledali u mom radu videli ideje suprotne od teorije relativiteta. Jevrejski lobi u Americi je jak, a ja sam im se svojim radom suprotstavio. Ustao sam, takođe, protiv rata u Vijetnamu. Rekao sam da Amerika može da uništi Vijetnam tehnologijom, ali nikada neće pobediti. Smatrao sam da je to veliki zločin prema maloj zemlji. Kolege su me ismejale. Ponovio sam to mojim studentima. Mislio sam da će neki od njih otići u rat kad diplomiraju.
Đuriću su zamrzli platu, nije dobio sredstva za eksperimente.
- Kada su shvatili da svojim ponašanjem ozbiljno krše zakon, odlučili su da me penzionišu. Navodno, moje neslaganje sa američkom vlašću bilo je nastavak borbe protiv nacizma i komunizma. Čak sam se našao na listi 7.000 nepoželjnih naučnika, koji se ne slažu sa tezama Alberta Ajnštajna. Priča sa beogradskog univerziteta se ponovila.
Đurić je tih sedamdesetih odlučio da odustane od svega i vratio se za Beograd.
- Sve što sam radio na neki način bilo je kontroverzno - priznaje. - Uprkos mnogim teškoćama i stradanjima, kada bih mogao da počnem ispočetka, ponovo bih isto uradio.
POMAGAO BRATU
- Moj brat blizanac Mihailo i ja smo živeli apsolutno kao jedno biće, bez razdvajanja, do 20. godine - priča Jovan Đurić. - On je bio apsolutno netalentovan za prirodne nauke. Da nije bilo mene, nikad ne bi završio gimnaziju. Sedeli smo u istoj klupi. Pismene zadatke iz matematike sam prvo radio za njega, a onda sebi. Bio sam brz. Matematika mi je išla. Čudio sam se zašto je ljudi ne razumeju, kako ne vide isto što i ja. Često sam o tome razgovarao sa bratom, shvatili smo da se i taj dar nasleđuje. Svoj sam dobio od majke, a on je veliki talenat za društvene nauke nasledio od oca.
MILIONI DOLARA ZA STIPENDIJE
Kada je Jovan Đurić penzionisan, odlučio je da ne potroši nijedan cent od penzije. Bio je mnogo uvređen.
- I nisam potrošio. Sada je to velika suma novca, oko tri miliona dolara - kaže. - Nedavno su ta sredstva prebačena ovde i uplaćena na račun novoosnovane fondacije. Odlučio sam da taj novac poklonim za nauku. Posle moje smrti biće dodeljivane nagrade u vidu stipendija za najbolje đake iz celog sveta. Prednost će imati učenici Matematičke gimnazije, elektrotehničkih škola "Nikola Tesla" i "Rade Končar" i šabačke gimnazije.
.jpg)
