Sporan uvodnik?  

Automobil koji vozi Svetlana Lukić smrskan na parkingu tokom emitovanja Peščanika u petak * Emisija se ponovo ometa * Posle serije sinhronizovanih napada, Peščanikov sajt potpuno srušen * Mrežom se širi glas da je ovog puta srBske patriote naljutio uvodnik Svetlane Lukić. Prenosimo ga u celini

Piše: Milica Jovanović

U vreme premijernog emitovanja emisije Peščanik, >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << u petak 23. januara pre podne, zasad nepoznati počinioci uništili su zadnji trap automobila koji vozi Svetlana Lukić, a koji se nalazio na parkingu RTV B92. Težak automobil morao je biti udaren u velikoj brzini, s obzirom na stepen oštećenja, kao i na to da je odgurnut više od metra sa parking mesta na kom se nalazio, kaže Svetlana Lukić.
Parking je pod stalnim video nadzorom, pa će u ponedeljak biti izdvojeni snimci iz perioda dok je Svetlana Lukić bila u studiju. „Moguće je da su napadači iskusni i da su izbegli kamere obezbeđenja, ali njihovom identifikacijom će se baviti policija”, dodaje autorka Peščanika u izjavi za e-novine.

Pretnje autorkama Peščanika gotovo da su uobičajena pojava, kojom se nadležni, uobičajeno, ne bave. Uz pomoć provladinih medija i analitičara, koji autorke i njihove sagovornike označavaju kao antisrpske i izdajničke, pretnje povremeno eskaliraju do nasilja. Prošle godine sprečeno je ili ometano nekoliko promocija Peščanika u Srbiji. Ova godina počela je ometanjem emisije i organizovanim napadima na sajt www.pescanik.net

„Učestali napadi na sajt Peščanika počeli su nekoliko dana pre Nove godine, samo što smo tada nekako uspevali da se odbranimo”, kaže Miloš Ćirić iz redakcije Peščanika. „Pretpostavljam da je sajt i ranije bio obaran, ali da toga niko nije bio svestan, jer je s vremena na vreme sajt padao, dok smo mi mislili da se radi o preopterećenju ili nečemu sličnom. Međutim, iz kompanije koja nam hostuje sajt, Sezam.hosting, objasnili su nam da je u pitanju ozbiljna stvar, da se radi u tri smene, jer kad god smo uspeli da podignemo sajt, posle pola sata bi bio oboren. Problem ovog inteziteta počeo je dakle 29. decembra, posle Nove godine stvar se malo primirila, da bi sve kulminiralo u četvrtak, 22. januara, dan pred prvu emisiju u ovom delu sezone.
Već u petak, 23. januara, u toku emisije sajt je podignut, radio je neko vreme bez problema, da bi istog dana bio potpuno zagušen jer je bio napadnut sa više desetina lokacija istovremeno, tako su nam rekli ljudi iz hostinga. Slušaoci su se javljali sa raznih strana, da se i emisija slabo čula, da se signal gubio, a u nekim krajevima Srbije signal je bio totalno ugušen pa se emisija nije ni čula. Juče za vreme reprize – ista situacija, tako da sve upućuje na zaključak da je akcija osmišljena i sinhronizovana”, konstatuje Ćirić.

Prema njegovim rečima, redakcija Peščanika razgovara o boljoj zaštiti sa hosting kompanijom, a problem će biti predočen i tužilaštvu koje se bavi sajber kriminalom.


Najava 354. emisije Peščanik – Svetlana Lukić


Ove nedelje smo prisustvovali istorijskom događaju – inauguraciji Baraka Huseina Obame na mesto američkog predsednika. Četrdeset miliona Amerikanaca je u utorak bilo pred televizorima, skoro dva miliona je došlo da prisustvuje ponovnom rođenju svoje zemlje. Sa ogromnim uzbuđenjem polaganje predsedničke zakletve su gledali u nemačkim pivnicama, pariskim kafićima i kenijskim selima. Ovog utorka veliki deo zemaljske kugle bio je ujedinjen odavno zaboravljenom nadom da svet može biti lepše mesto za život. U tom krasnom čoveku Afrikanci su videli spas od gladi i side, Palestinci spas od Jevreja, Jevreji spas od Arapa.

Obami su čestitali svi političari koji vam padnu na pamet, od Angele Merkel. Sarkozija, Baroza, Zapatera, do Nelsona Mendele. Svi naivni su se u svojim čestitkama nečemu ponadali, ali ne i Hamas, Putin i Tadić. Hamasove vođe tvrde da Obama nije nikakva promena u odnosu na Džordža Buša, Putin je izrazio skepsu poručujući da se „najveća razočarenja rađaju iz velike nade”. A predsednik Srbije, valjda jedini na svetu, uopšte nije poslao čestitku novom američkom predsednku. On koji voli da čestita i kučetu kada zalaje i ptici kada poleti, Obami je poslao čestitku posle novembarskih izbora. U međuvremenu mu se nije svideo Obamin izbor saradnika, pre svih čuveni antisrbin Džon Bajden i već notorna antisrpkinja Hilari Klinton. Možda je predsednik i počeo da piše čestitku, ali mu je ruka zadrhtala kada je video Putinov stih – najveća razočarenja rađaju se iz najveće nade. Možda se osetio kao lik u drami koju igra pred velikom publikom prošlih i budućih srpskih pokolenja kod kojih će mu pasti rejting, jer je čestitao onima koji su nas bombardovali. Kako to da su Srbi, zajedno sa svojim predsednikom, ostali ravnodušni prema onome što toliko ljudi na ovoj planeti smatra toliko uzbuđujućim.

Slobodno razmišljajući na ovu temu došla sam do mnogih zaključaka i ne umem da ih obrazložim, a da ne pomenem neizlečivu niskost i osujećenost. I da ne citiram Aristotelovovu Politiku – ko sa opštim nema veze i nema šta da mu da, taj je ili bog ili životinja.

Uprošćeno rečeno, evo šta sam dokonala o našem i predsednikovom odnosu prema ovom događaju, koji jeste istorijski, bez obzira šta će Obama uraditi. Negde sam čula tezu koja mi se čini tačnom, da svrha Gvozdene zavese nije bila u tome da spreči, kao što je to Lenjin govorio, milione radnika sa zapada da dođu u Rusiju i pobegnu od eksploatacije čoveka nad čovekom. Gvozdena zavesa je bila tu ne da od Rusije napravi sigurno utvrđenje, nego tamnicu. Ruski narod je bio držan u pokornosti tako što mu je ukinuta pomisao o spoljnom svetu.

Milošević i njegovi ćosići, bećkovići i danojlići, Koštunica i njegove kusturice i jelene žigon, i najzad Tadić i njegovi ćosići i kusturice, već evo 20 godina, opiljak po opiljak grade našu gvozdenu zavesu. Operacija Gvozdena zavesa, sada u svilenim rukavicama, je uspela. Koga briga za Obamu – pa zar Amerika nije propala, zar Amerikanci ne gube kuće, penzije, zar njihovi milijarderi ne izvršavaju samoubistva, zar Majkosoft ne otpušta 5000 ljudi, zar berza na dan inauguracije nije krahirala. Nismo samo mi nesrećni i bedni. Vidi njih, gospodare sveta, kako se uvijaju kao crvi. Srozavajući Ameriku i Obamu i mi i naš predsednik dolazimo do umirujućeg osećaja ravnopravnosti sa najmoćnijom zemljom sveta.

Svet je u utorak gledao u Ameriku i činilo se da i ona toga dana gleda u svet. Međutim, milioni Amerikanaca su mislili samo na sebe i svoju zemlju i ponavljali Obamin slogan – Da, mi to možemo. Mi Evropljani, kaže Žan Bodrijar, samo sanjamo i s vremena na vreme ponešto ostvarimo, dok Amerika izvlači logične, pragmatične zaključke iz svega što je moguće pomisliti. Amerika na budućnost i sudbinu ne gleda sa ironijom, ona dela, ona materijalizuje. I zato, kaže Bodrijar, nije tačno, kao što sam mislio, da ću kada dođem u Ameriku odavde bolje videti Evropu. Kada sam se okrenuo, Evropa je jednostavno nestala.

I nama je, bogami, Evropa nestala, a da nismo prešli okean. Rezultati istraživanja Kancelarije za evropske integracije pokazuju da bi, kada bi se danas održavao referendum o ulasku Srbije u EU, 61 odsto građana Srbije glasalo za, što je za čitavih šest procenata manje u odnosu na maj prošle godine. Šta se desilo u ovih sedam meseci, pa je toliko naših Evropejaca odustalo. Objašnjenje leži u sledećim podacima iz istog istraživanja – 20 odsto građana smatra da su glavna prepreka evopskim integracijama nesposobni srpski političari, ali 62 odsto veli da su krivi Evropljani koji Srbiju stalno uslovljavaju i nameću joj uslove koji za druge nisu važili. A čija je ovo rečenica, koju kao zombiji ponavljaju građani – pa Tadićevog ministra spoljnih poslova.

Taj Tadićev mali samuraj je direktno proizveo pad podrške evropskim integracijama, a onda će se drugi Tadićevi samuraji zaduženi za marketing pozivati na taj podatak i savetovati svoga gospodara da ne pominje mnogo tu Evropu. Eno mu nesvrstanih, pa neka se igra. Ćosić će mu već objasniti kakvo su zlo svi ti Latini i krug je zatvoren. A u tom krugu, takoreći ograđenom čoporu, Tadić može da nastavi da glumi alfa mužjaka. On predsedava savetom za energetiku, on čuva radna mesta, on upravlja svetskom krizom, on nabavlja gas od Mađara i najzad, on poklanja gas Sarajlijama. Taj toliko hvaljeni gest je izazvao simpatije i Tadićevih protivnika. Lepo je što je Tadić dao gas Sarajlijama, ali je sumnjivo njegovo objašnjenje. Nije rekao nešto kao, eto, moramo biti solidarni sa našim susedima, Mađari su pomogli nama, a mi Bosancima. Ne, rekao je – i ja sam rođen u Sarajevu, to je i moj grad. Prvo, koga zanimaju podaci iz njegove krštenice, drugo, kako se nije setio da je Sarajevo bilo njegov grad i tokom tri godine opsade. U stvari, iza rečenice I ja sam pomalo Sarajlija stoji ono što nije smeo da kaže – evo gasa, pa da se, brate, izmirimo. Gas za Srebrenicu, pa smo kvit.

Evropski parlament je pre nekoliko dana sa 556 glasova za i devet protiv, 11. juli proglasio Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. Nama ne pada na pamet da to prihvatimo. I jedne nezavisne novine, perjanica građanske Srbije, iz obrazloženja deklaracije, koju je pred evropskim parlamentarcima pročitala Doris Pak, citirale su samo to da je taj zločin bio velika greška međunarodne zajednice koja nije bila u stanju da spreči masakr. Oni su, obrni-okreni, tu deklaraciju doneli pre svega iz griže savesti. Pa neka ih, neka 11. juli bude dan njihovog sećanja i njihovog žaljenja, šta mi imamo sa tim. I profesor Dragoljub Mićunović nas je podsetio da se Tadić već izvinio zbog zločina u Srebrenici i da je Međunarodni sud pravde oslobodio Srbiju odgovornosti za genocid. Rasejani profesor je zaboravio da nam kaže da u presudi piše da je Srbija odgovorna zato što genocid nije sprečila. Malo li je.

Ne samo zbog loših, nego i zbog dobrih, ali rasejanih ljudi nastavićemo da živimo iza Gvozdene zavese – u međunarodnoj samoći, kako je govorila Isidora Sekulić. A u samoći, kaže ona, može da se sačuva rasa, ali se neće razviti ni država ni kultura.

23.01.2009.

0 0

Dodajte komentar