Izvor: B92, 26.Jul.2017, 20:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Ko odlučuje o životu i smrti? Izgleda, samo država"
Tužna vest se pojavila u ponedeljak kada su roditelji 11-mesečnog Čarlija Garda odustali od borbe za njegov život.
Njihov advokat Grant Armstrong je tu odluku saopštio medijima, rekavši da je “prozor sa mogućnostima zatvoren“, da je za Čarlija “kasno“ kao i da je “šteta već napravljena“.
“Epsku borbu za život dečaka vodili su zajedno i papa Franja, predsednik SAD Donald Tramp i Kongres. Svi su pokušali da pomognu porodici Gard da spasu svoje >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dete, koje boluje od retke bolesti. Čarli i njegova porodica su dobili nespretan tretman od engleskog državnog zdravstvenog sistema, kao i od evropskih sudova“, navodi u tekstu za Vašington tajms parohijalni vikar Majkl Orsi.
On podseća i da je Tramp pozvao Čarlija u SAD kako bi dobio medicinsku negu, Kongres je detetu omogućio stalno mesto prebivališta u SAD, a papa je ponudio pomoć vatikanske crkve u Rimu.
“Ali, ono što se desilo Čarliju i njegovim porodicima ima široke moralne, pravne i etičke posledice na sve nas... Slučaj Čarlija Garda je veoma redak, njegova bolest mitohondrijalnog sindroma utiče na mišićni sistem, Čarli ne može da diše niti da guta samostalno, gluv je i slep... Život mu je održavan u jednoj od engleskih državnih bolnica, a ni da je bio u privatnim ne bi situacija bila mnogo drugačija“, dodaje Orsi.
Vikar podseća da da je 1951. papa Pije XII se obratio udruženju italijanskih babica, kako bi dobio nekakva uputstva o problemima koji utiču na završetak ljudskog života.
“Pričao je o “izuzetnim“ i “običnim“ načinima za očuvanje života. Prvopomenuti znače da su metote lečenja veoma bolne, teške i eksperimentalne, kao i da se taj kriterijum koristi da bi se ustanovilo da li treba očuvati naše živote. Svaki tretman koji nije izuzetan, tretira se običnim... U slučaju Čarlija, on je u životu zahvaljujući respiratoru i tubi putem koje dobija hranu. Kako nema nade u poboljšanje života pacijenta, to znači da se radi o “izuzetnom slučaju“. Do sada je zabeleženo svega 16 slučajeva bolesti poput Čarlijeve, a postoji samo 10 odsto šanse za poboljšanje. Nema leka... Pa, koliko daleko treba država da ide u očuvanju života? Da li to pada pod izuzetne slučajeve? Da. Da li postoji nada u oporavak? Ne“, naveo je Orsi.
Nacionalni zdravstveni sistem u Engleskoj postoji u okviru zakona, ali i moralnog zakona – da presuđuje o “ukidanju izuzetnih mera“.
“Čarlijev slučaj je stigao do Vrhovnog suda Britanije i Evropskog suda za ljudska prava. Oni su rekli da država ima pravo da ukine izuzetne mere koje su usmerene ka bebi, ali stvarni moralni i etički problem je to što su sudovi i zdravstvena zaštita preuzeli starateljstvo nad detetom. Portparol porodice je istakao da je Čarli zatvorenik Nacionalnog zdravstvenog sistema i države. Porodica je pritom prikupila 1,8 miliona dolara kako bi pokušala da izleči svoje dete, ali je država odbila da vrati starateljstvo, samim tim i odluku o životu deteta“, dodaje Orsi.
U zaključku vikar piše da posledice mogu da budu značajne za sve nas, naročito kada se nađemo u situaciji da odlučujemo o “izuzetnim merama“.
“U ovom slučaju, Amerikanci mogu da donesu veliki broj odluka samostalno, ali ukoliko daju to pravo državi ili državnom zdravstvenom sistemu – oni će odustati od borbe za život obolelog, kao u slučaju Čarlija. Državni sistemi prave računice bazirane na “kvalitetu života“, koji definiše država. Možda se nađete u državi koja može da kaže da vaša fizička ili mentalna bolest nema “životni kvalitet“, tako država može da odbije da vam pruži negu ili čak da vas podvrne eutanaziji... Moramo da utičemo na nove zakone da ne daju vlastima više vlasti nego što zaslužuju, u suprotnom odlučivaće o životu i smrti, iako je to prirodno pravo roditelja“, zaključio je Orsi.
.jpg)
