Izvor: Vesti-online.com, 28.Mar.2015, 07:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Slučaj Andreasa Lubica

Kažu, bio je fin momak. Ne mnogo druželjubiv, ali fin. I pomalo čudan. Ko je mogao da pretpostavi da će da se zaključa u pilotskoj kabini i skrka avion sa 150 duša u alpske gudure...

Eh, ko je mogao... Takvi se obično i otkriju tek kad je kasno, kad sunovrate putnike u ambis.

Andreas Lubic, dvadesetosmogodišnji Nemac, zavio je u crno 149 porodica, i svoju. Digao na noge svu policiju Evrope i novinarsku bulumentu, njegova kuća je postala omražena, maltene kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << Hitlerova, časte ga sa naslovnih strana bombastičnim uvredama, razapinju na krst ono što je od njega, i od ostalih zlosrećnika iz erbasa, preostalo u alpskom bezdanu.

Dockan je sad, "gospodo", niste ga na vreme pregledali kako dolikuje. Previše poverenja ste imali u tu elitnu profesiju, u zgodne i utegnute letače, kao skinute sa reklame za mačo parfeme i italijanske sakoe.

Čak je i letačko-novinarsko-voditeljska legenda, čuveni Zoran Modli, zakukao u kamere:

- Odbijam da poverujem u tu sumanutu tužiočevu verziju!

Takoreći, tipično srpsko (da li samo srpsko?) odbijanje da se prihvati realnost i ono što prosto bode oči, a mi odbijamo da vidimo. Zar taj fini, doduše malo čudni, mladić, iz profesije iz snova, da postane masovni ubica? Ne, ne, mora da je nešto drugo: otkazao motor, poludeo automatski pilot, pao pritisak...

Čudno je kako čitava masa ljudi, kao omađijana, gleda put u sunovrat, ne veruje svojim očima, ali razumljivo je to: uvek je slađa nada, nego strepnja, svako voli da gleda roze, a ne crno, a čovek, avaj, nema onaj životinjski instinkt koji nepogrešivo zna kad je svinjokolj.

A, eto, falio je jedan ozbiljan psihijatrijski pregled, umesto bezgraničnog poverenja. Nema garancije da bi i taj pregled pokazao mračnu stranu u Andreasovoj glavi, ali bi bar nekima savest bila mirna.

Ovako, ostade samo zakasnelo kajanje i lešinarsko prekopavanje po kući i dvorištu "letećeg monstruma". Dockan, dockan, trebalo je misliti dok se ogromni krčag sa 150 duša nije razbio o stene nebrige, zabluda i lako-ćemo sistema.

Gospođa pancerfrau takođe je šokirana tvrdnjama francuskog tužioca. I iz Angelinih, doduše diplomatskih reči u teškom trenutku, provejava sumnja u "nemerljivu i neshvatljivu dimenziju" raspleta. Bar da je neka viša sila, pa da razmenimo saučešća, ovako...

Za razliku od francuskog tužioca, ovaj srpski se sve nekako usteže. Da li se vlast nada da će nesrećna sedmorka iz helikoptera polako iskopneti u glavama naroda sklonog zaboravu, ili je, pak, nešto gadno isplivalo, tek rezultata istrage o kobnom padu - nema.

I pitanje je da li će ih, i kada, uopšte biti. Premijer, kako je sam rekao, neke od osumnjičenih neće dati ni po koju cenu, a vi sa ostalima radite šta 'oćete. Bilo bi, na primer, zgodno da krivac bude neko od izginulih, jer mrtva usta ne govore. Da i mi nađemo nekog Andreasa?

Ludilo je, na žalost, postalo globalno, a ne zna se ni odakle sve vreba. Ko bi u skockanom kopilotu mekog osmeha ili u slatkorečivom političaru mogao da prepozna potencijalnog samoubicu, koji za sobom u sunovrat odvodi stotine, hiljade, ili milione nedužnih duša?

Može li se svaka katastrofa sprečiti? Ne, naravno. Ali, vredi pokušati. Ako je verovati nemačkoj štampi, na dan kada je rešio da se sruši u Alpe, Andreasu Lubicu bio je zakazan hitan pregled.

Nekome je bio sumnjiv, ali prekasno. Dok je doktor u ordinaciji gledao na sat i pitao se što mu nema pacijenta, pilot je besomučno navaljivao na vrata kokpita, a putnici vrištali.

Sudbina? Nema sudbine. Mislite o tome.

Nastavak na Vesti-online.com...