Selo koje nestaje  

U centru sela Gabrić, na severu Bačke, na velikoj kući, „osuli" se prozori. Ulaznih vrata nema. Na ambaru zarđao katanac, a pod strehom sklonjene dvoje merdevine – jedne manje, druge veće. Jedina imovina. Na štali samo rogovi štrče u nebo, a na njima ostalo malo „biber" crepa kojom je bila pokrivena.

U dvorištu nas dočekuje starica Margita Šimon. Raduje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se gostima.

– Dobro mi došli!

Ispred ulaza u kuću stoji par davno zaboravljenih gumenih čizama, pomalo trule od sunca i kiše... U avliji mnoštvo stabala šljiva, ali onih samoniklih. Trnje, koprive, a malo dalje – šipražje i nepokošena trava. Na kući namaknute šarene zavese. Tu su nekad domaćini, Margita i njen čiča Kalman, slavili sve praznike – od 1. maja, Dana republike do božićnih blagdana i radovali se deci koja su se rasula po svetu.

Sredinom sedamdesetih godina, selo Gabrić, skrajnuto s puta od Bikova i Oroma ka Subotici, imalo je više od 400 domaćinstava. Danas tu živi svega 300 duša. Ulice su još uvek prašnjave. Tek pretprošle godine samo je glavna asfaltirana i sve se završilo na tome.

– Zvali smo novinare. Tište nas mnogi problemi, a niko ništa neće da učini. Tačno pre godinu dana zatvorena je jedina prodavnica u Gabriću. Često nemamo vode i struje, nemamo ambulantu, put kroz selo nije završen. Kažu mi ljudi, kako me nije sramota da se Bikovo toliko izgrađuje, ima čak tri prodavnice na 150 metara, a mi nemamo ništa. Svađam se s njima i govorim da sam ne mogu ništa. A oni mi uzvrate da lažem – kaže Vlada Vuković iz Gabrića, koji u Mesnoj zajednici Bikovo zastupa svoje seljane, koga smo sreli šetajući kroz centar sela.

Vraćao se Vlada iz šume gde je sekao pritke za paradajz i sačekao nas ispred „Agrokombinata". A zgrada, nekada prelep kaštel, zarasla je u korov. U njoj nema života već skoro tri godine. Odlaskom „Agrokombinata" u stečaj u Gabriću je gotovo sve zamrlo. Skoro stotinu radnika ostalo je bez plate. Na platou između železničke stanice i „Agrokombinatove" zgrade telefonska govornica, bez telefona. Kažu, neko je ukrao kablove pa je Pošta odnela telefon iz govornice. A to je bio jedini telefon u selu.

– „Trgopromet" je zatvorio prodavnicu pošto je „Agrokombinat" tražio 30.000 dinara mesečno za kiriju, što se njima, navodno, nije isplatilo. A mi smo saznali da je prodavnica ipak imala dobar promet. Saznali smo i da je neki privatnik hteo da otvori prodavnicu, ali je tražio razumniju mesečnu kiriju. Sada Gabrićani moraju sami da se snalaze za kupovinu životnih namirnica. Najbliža prodavnica nam je u Bikovu, četiri kilometra odavde ili u dva kilometra daljem Oromu. Problem je što u selu ima mnogo starih ljudi koji sami žive, invalida i bolesnih. Njima je najteže – priča Vlada Vuković.

Gabrićani su od Mesne zajednice Bikovo, kojoj pripadaju, tražili da nešto preduzme da im opština pomogne, ali nisu dobili odgovor.

– Imamo problem i sa snabdevanjem vodom. Stalno nam prete da će je zatvoriti. Živim ovde 43 godine i znam da je vodovod vlasništvo „Agrokombinata", pa su problemi počeli kada su došli stečajni upravnici. Prošle zime su nam zatvorili vodu 15 dana i naterali nas da je plaćamo. Većina meštana je svesna da je to neophodno, tako da sada mesečno skupljamo po 200-300 dinara po domaćinstvu. Iako plaćamo potrošenu vodu, nikada ne znamo kada će nam prekinuti dovod. Koji god kvar da se desi, sami ga popravljamo – ogorčen je Vlada Vuković.

U centru Gabrića, tik uz upravnu zgradu „Agrokombinata" stoji godinama zatvorena ambulanta. Gabrićani su hteli da je adaptiraju i ponovo otvore. Skupili su pare i od opštine dobili načelnu saglasnost da će imati lekara opšte prakse koji će ordinirati četiri sata dnevno. Ali „Agrokombinat" nije bio voljan da ustupi zgradu na korišćenje bez plaćanja kirije te ni od tog posla nije bilo ništa.

– Prevoz je posebna priča. Samo jedan autobus dnevno ulazi u Gabrić. Prevoznici kažu da nemaju računicu da skreću sa glavnog druma i ulaze u selo. Nemaju dovoljno putnika. Zato jednom nedeljno ja, ili neko iz komšiluka, odem u Bikovo da donesem malo hleba. Danima sam plakala kad je prodavnica zatvorena. Muž Kalvan mi je polupokretan, pa kad ide kod lekara moramo nekome da platimo da ga preveze – priča Margita.

– Dok „Agrokombinat" nije otišao pod stečaj u Gabriću je bilo života – veli Vlada Vuković dok pokazuje prazne kuće svojih kolega s posla. Zastaje ispred jedne, gleda kao da nije poznavao sve te ljude, kao da ne zna gde su i šta je sa njima bilo. Oči mu pune suza, pa kaže:

– Šta bi s ovim narodom...

Skoro pet decenija je u ovom selu znao sve – mlado i staro, svaku stazu. Danas kad iz svoje kuće u kojoj samuje izađe napolje, nema kod koga da svrati. Iza kuće, u dvorištu, rodilo voće, polegla godinama nepokošena trava...

I dok obilazimo prazne kuće u Gabriću i železničku prugu jedva nevidljivu od korova, tišina pritiska selo. Ni svrake, ni goluba, ni gavrana, ni psećeg laveža... Vlada prekide muk:

- I ovo ti je ta razvijena Vojvodina o kojoj pričaju.

0 0

Dodajte komentar