Izvor: Večernje novosti, 20.Mar.2017, 01:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ruski poručnik napravio prvi motor na vodu

Aktuelne teorije o vodoniku kao gorivu budućnosti potiču od pre 76 godina, kada su sovjeti branili Lenjingrad. Boris Šelišč, okružen nemačkim snagama i čitajući Žila Verna, došao do spasonosnog rešenja NI naučnici, ni inženjeri, nego ruski poručnik Boris Šelišč prvi je pokrenuo motor uz pomoć vode, to jest vodonika kao goriva. To se desilo pre 76 godina, prilikom nemačke opsade Lenjingrada u Drugom svetskom ratu. Priču o domišljatom poručniku obnarodovali >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << su veterani branioci sa Lenjingradskog fronta, odgovarajući na navode akademika Vladimira Stravinskog, koji je avgusta 1974. godine u najtiražnijim sovjetskim dnevnim novinama, "Pravdi", napisao članak "Gorivo budućnosti - vodonik". Uskoro je u redakciju stiglo pismo koje je opovrgavalo glavne navode, a koje je sastavila grupa veterana branilaca sa Lenjingradskog fronta: "To o čemu piše akademik iz Novosibirska ni u čemu ne odgovara stvarnosti. Vodonik u ulozi automobilskog goriva bio je primenjen 1941. godine u opkoljenom Lenjingradu, i to nije bio naučni eksperiment, to je bila masovna praktična primena vodonika u motorima sa unutrašnjim sagorevanjem". A evo kako ide priča, u kojoj je glavni junak poručnik ruske armije. U prvim danima agresije fašističke Nemačke na SSSR, krajem juna 1941, spremljeno je 760 jedinica avijacije za napad na Lenjingrad (današnji Sankt Peterburg), a tu su bili najnoviji bombarderi i lovci. Protivvazdušnu odbranu grada činilo je 470 letelica, od kojih 34 specijalna naoružana cepelina. Za proveru ispravnosti dirižabla odgovarao je poručnik Boris Šelišč. On je od detinjstva voleo vožnju i imao je automobil koji je napravio sopstvenim rukama, a omogućavao mu je da se brže kreće po aerodromu i hangarima. Njegova dužnost je bila da sačeka cepeline na zemlji i obezbedi ih vodonikom. Septembra 1941. Nemci su opkolili Lenjingrad, i posle nekog vremena nestalo je goriva. Avijacija je bila bespomoćna, ostavljena na nemilost neprijatelju. Uskoro je grad ostao i bez struje. A onda je Šelišč, čitajući knjigu Žila Verna "Tajanstveno ostrvo" gde se pominje da će voda biti "gorivo budućnosti", smislio rešenje. Narednog jutra, 21. septembra, napravio je eksperiment. Boris je u motor sa unutrašnjim sagorevanjem ulio vodonik i učinilo mu se da sve lepo radi. Međutim, to je trajalo samo nekoliko trenutaka, jer je ubrzo došlo do eksplozije. Poručnik je shvatio da mora da nekako odvoji plamen od motora i smislio je rešenje: cilindrični sud napunjen vodom kroz koji prolazi vodonik. Na vrhu se nalaze samo mehurići ovog gasa, a ne cela količina. Doza vodonika i vazduha (u kojem je bio kiseonik, sa kojim je vodonik reagovao) određivana je pritiskom na papučicu, baš kao kod "običnih" motora.Balon punjen vodonikom na Nevskom prospektu u Lenjingradu neposredno pred rat Sa novim tehničkim rešenjem, Šelišč je pokrenuo automobilski motor koji je radio savršeno, pa je mogao da se vozi koliko je hteo po opustelom gradu. Međutim, da bi i motore cepelina prepravio da rade na vodonik, bilo mu je potrebno mnoštvo ovih "posuda", a materijala i mogućnosti za njihovu izradu nije bilo. Onda se dosetio i iskoristio odbačene aparate za gašenje požara i napunio ih vodom. Ubrzo, 27. oktobra 1941. odobreno mu je da uradi prepravku na motorima cepelina. Dirižabli su se ponovo podigli na veliku visinu i postali ozbiljna prepreka za nemačke letelice. Prepravljeno je i 200 kamiona. U najtežem periodu opsade Lenjingrada, organizovana je izložba vojnih inovacija, ne bi li se time podigao duh branilaca, koji su se borili i sa glađu. Izložen je i Šeliščev motor. Za svoj rad poručnik je krajem 1941. nagrađen Ordenom crvene zvezde, a 1944. je dobio poziv da ode u prestonicu, sa idejom da "prebaci na vodonik" i moskovske dirižable. Od ovoga ipak nije bilo ništa, jer ga je dočekao stariji general koji baš i nije shvatao značaj ovog pronalaska.Sovjetski cepelin Sve u svemu, Šelišč se vratio u Lenjingrad, nastavivši da radi na primeni hidrogenskog goriva kod automobila i cepelina. Međutim, odmah posle proboja blokade Lenjingrada januara 1944. u gradu se ponovo pojavio benzin, pa su vozila prebačena na prethodni pogon, a jedinice sa dirižablima praktično su potpuno rasformirane. Posle rata poručnik je dobio zadatak da pomogne razvoju ovog energenta budućnosti, ali to je bilo kratkog veka. Nastavio je da radi kao glavni mehaničar u jednoj fabrici, a kasnije u različitim auto-transportnim preduzećima, ali vodoniku se nije vraćao. Smatrao je svoju priču sa dirižablima prolaznom fazom u životu.Opkoljeni Lenjingrad 1941. Printskrin "Jutjuba" Tek u 21. veku voda i vodonik kao gorivo dobili su nov "zalet" svuda u svetu. U Rusiji se ovim bavi Nacionalna asocijacija vodonične energetike, gde radi sin legendarnog pronalazača, Petar Šelišč. U saradnji sa Moskovskim institutom za energetiku, tu je napravljen prvi kombi koji može da radi na vodonik - i na benzin, a obećano je da će uskoro biti napravljen i čitav vozni park. KOČE NAFTNE KOMPANIJE KAKO, u stvari, funkcioniše ovaj sistem? Postoje dva pristupa. Jedan je da je gorivo vodonik, koji, uz prisustvo kiseonika iz vazduha i pomoću električne varnice, formira praskavi gas i daje vodenu paru kao izduvne gasove. Pri tome se oslobađa velika količina toplote. Drugi pristup zasniva se na prethodnoj elektrolizi vode, kojom se dobija smesa vodonika i kiseonika, a dalje je postupak isti. Jasno je zbog čega naftne kompanije koče razvoj vodoničnih motora. Masovnom primenom, naftne kompanije izgubile bi monopol koji se meri milijardama dolara. RUSKA AKADEMIJA POSLE prigovora "Pravdi" veterana sa lenjingradskog fronta, Akademija nauka SSSR potvrdila je prvenstvo Borisa Šelišča i čak ga je pozvala da učestvuje u istraživanjima u oblasti hidogenskih goriva. On je na tome radio sve do svoje smrti, marta 1980. AUTOMOBIL MINIMUM 60.000 EVRA U SVETU je malo firmi koje se bave proizvodnjom automobila na hidrogenski pogon a među njima je Honda FCH Claritu, koja se prodaje od 2008. godine, a može da se nabavi u SAD, Japanu i nekim zemljama Evrope. "Tojota miraj" Foto David Dewhurst Tu je i "tojota miraj", koja se proizvodi od 2015. godine, a dosad je prodato 2.840 ovakvih automobila u Japanu, SAD, Evropi, Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Cena, za najjednostavniji model, iznosi oko 60.000 evra.

Nastavak na Večernje novosti...