Izvor: Vesti-online.com, 26.Apr.2015, 22:19   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ručak od šake mesa

U Srbiji se više skoro niko ne smeje. Ljudi pogurenih leđa, pognutih glava i praznog pogleda, smeh je retka pojava. Svi odsutno negde žure, izgubljeno se presabiraju dok pazare, pritisla ih višedecenijska kriza i nemaština. Novčanici im se istanjili ako su decu uspeli da iškoluju, nisu ih zaposlili, a život teče sumorno, bez obećanog sutra i sve je skuplji.

- Ne zna se kome je teže - trgovcima ili kupcima. Nama koji proizvodimo i prodajemo ovaj zeleniš od rotkvica, salate, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << zelja i svog sezonskog povrća jeftino, ili onima koji kupuju, njima je sve skupo. Kupovna moć je drastično opala - kaže prodavačica sa zemunske pijace, 52-godišnja Ružica Savić iz Slanaca. Po zanimanju je trgovac, u struci je radila 26 godina, a onda je ostala bez posla i sa mužem krenula u poljoprivrednu proizvodnju. Poslednjih 10 godina se isključivo bavi uzgajanjem povrća i svoje proizvode prodaje na zemunskoj pijaci.

- Moja četvoročlana porodica živi od poljoprivrede, ali to je posao koji zahteva mnoga odricanja, a donosi malu dobit. Zarađujemo tek toliko da preživimo. U tom golom preživljavanju nema slobodnog dana. Kupovna moć Srba je ispod dozvoljene jer se ljudi prebrojavaju i za 50 dinara, što je manje od tri evra. Nemoguće je raspodeliti platu od 30.000 dinara, što je oko 255 evra na osnovne životne potrepštine - kaže Ružica i dodaje da je prodaja u odnosu na prošlu godinu opala više od 50 odsto.

Penzionerka, 62-godišnja Mirjana Popović kaže da se nekada s pijace vraćala natovarena.

- Deset godina sam penzioner i moja penzija je u rangu ostalih, ali, srećom, ne živim od nje, već od suprugove zarade, a on je privatnik, prilično uspešan. Ipak, sve teže izlazimo na kraj. Nisam kupila ni gram mesa, sve pijačni zeleniš, blitva, rotkvice, salata i potrošila sam 10 evra, a čeka me još kupovina začina, hemije i mlečnih proizvoda, najmanje još 30-40 evra troška - vajka se Mirjana.

Nekadašnji mlinar i pekar, rođeni Zemunac, Janoš Beda je do pre desetak godina bio gazda u pravom smislu reči, a onda je, kaže, na površinu isplivao sav ljudski talog, prevaranti i mufljuzi, pa se iz ozbiljnog biznisa povukao, da ne bi stradao.

- Između mirnog sna i manje zarade sam izabrao miran san i odricanje, ali nisam ni mogao da pretpostavim da će biti ovako teško. Imam dve tezge na pijaci, na jednoj prodajem povrće, a na drugoj orašaste plodove i zdravu hranu, ali moja četvoročlana porodica sve teže živi. Odriče se narod svega, ne pazari se više na kilo već na komad ili grame i to se odražava na moju zaradu i kućni budžet. Država stenje, pa i narod. Beda se uselila u naše domove. Državne firme koje su dobro poslovale privatizovane su i zatarabljene, pa je sve više gladnih ljudi - neraspoloženo kaže Janoš.

Malo dalje je niz mesara. Miris dimljenog mesa golica nozdrve potrošača, ali potencijalni kupci uglavnom razgledaju i merkaju, pa se presabiraju i odlaze.

- Kriza je, ljudi su se stisli. Ne znam ima li narod novca ili ne, ali znam da se prodaja mesa i suhomesnatih proizvoda prepolovila - kaže 44-godišnji mesar Branislav Dugošija, koji kaže da je dobro dok ljudi pazare i 300 grama mesa.

Statistički podaci za 2014. godinu odslikavaju čemernu srpsku stvarnost; svaki četvrti žitelj Srbije je siromašan! Udaru siromaštva su najviše izloženi mladi od 18 godina (30 odsto), a znatno manje stariji od 65. godine (21 odsto). Najvećoj stopi rizika od siromaštva su izloženene porodice sa dve odrasle osobe i sa troje ili više izdržavane dece (35 odsto).

- Šta će narod, prostire se koliko može, dve-tri glavice luka, četiri paprike i šaka mesa, od toga se danas priprema bogat ručak - ubacuje se u razgovor Aleksandar Stefanović, penzioner nekada čuvenog IMT-a, po zanimanju hemičar. - Moja supruga i ja smo imali dobre penzije, pogodilo nas je ovo smanjivanje, ali sreća što imamo obrazovane sinove i uspešne poslovne ljude, jedan živi u Italiji, a drugi radi za francusku firmu i odlično zarađuju, pa mi ne moramo da ih dotiramo. Nažalost, mnogi naši prijatelji nisu imali takvu sreću, pa im deca ostala bez posla I svi žive od roditeljskih penzija - kaže neraspoloženo Aleksandar.

Dok penzioneri namirnice kupuju po rasprodajama i megamarketima koji nude pogodnosti za penzionere, ostali se dovijaju kako znaju i umeju.

- Meni je sve skupo. U Zemun sam se doselio iz okoline Vlasotinaca i podstanari smo. Možda mi zarada sa dežurstvima i radnim vikendima i nije tako loša, nešto je preko 800 evra, ali je mala za četvoročlanu porodicu, u kojoj je supruga nezaposleni frizer i imamo dva studenta, od kojih je jedan u Nišu, takođe podstanar. Iz zavičaja dva-tri puta godišnje dovučemo pasulja, krompira, luka i mesa i opet je život skup - neveselo će Bratislav Zlatković, doktor fizikalne medicine, zaposlen u rehabilitacionom centru Slankamenu.

- Ne vodim računa o cenama i kupujem ono što mi treba, ali da ljudi teško žive u Srbiji, to gledam svakog dana. Srećom, živela sam u Švajcarskoj, pa sam njihov penzioner i imam pristojnu penziju. Zato ne oskudevam ni u čemu. Ipak, razlika između Švajcarske i Srbije je ogromna, pre svega u odnosu prema svojim žiteljima. U Švajcarskoj je uvek na prvom mestu čovek, a kod nas u Srbiji je državi čovek uvek na začelju, pa se ne osećam ni lepo, a ni sigurno u svojoj državi - kaže Snežana Jakšić, koja se u Zemun vratila 2002. godine.

Nastavak na Vesti-online.com...