Porazna pobeda ili pobednički poraz  

U našoj javnosti stvorena je pobednička atmosfera. Iako se Ahtisarijevom planu otvoreno suprotstavlja samo Ruska Federacija, naša politička javnost smatra ne samo da je ovaj plan propao, već i da je status Kosova i Metohije već rešen u korist Srbije. Međutim, nameće se pitanje šta je danas cilj srpske države na Kosovu i Metohiji?

Neutemeljena megalomanija karakteriše naš odnos >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prema Kosovu i Metohiji. Tamošnji Albanci su posle 1999. dobili državu. Nastavak Miloševićeve politike insistiranja na formalnom suverenitetu, upropastio je Srbe na Kosovu i Metohiji. Naš narod u pokrajini nije samo progonjen i izolovan, zahvaljujući albanskom ekstremizmu i šovinizmu. Kosovski Srbi su od sopstvenih vlasti tokom dvadeset godina pretvoreni u socijalnu grupu u kojoj je nezaposlenost za 20 odsto viša nego u ostatku, ionako većinski nezaposlenog, Kosova. Pored toga što je prosečan Srbin na Kosovu i Metohiji od države izdržavano lice, njegovo političko vođstvo nema demokratski legitimitet i suštinski je zavisno od stanja u kojem se pokrajina našla posle 1999. godine.

Demokratske vlasti su svesne da Srbija mora da preduzme korake kako bi prekratila sadašnje stanje na Kosovu i Metohiji. Svim političkim faktorima u Srbiji takođe je jasno da reintegracija Albanaca u Srbiju nije moguća sve i kada bi se oni sa njom složili, budući da bi u tom slučaju samo političko biće Republike Srbije bilo ugroženo, a mlade demokratske ustanove ugušene u grozničavoj borbi srpskog i albanskog nacionalizma. Ipak, one su ostavile ovo pitanje otvorenim i povremeno su ga zloupotrebljavale (kao recimo kada je trebalo doneti novi ustav) samo kako se ne bi suočile sa teškoćama i političkim rizicima koje nosi nova politika. Ipak, nemirenje sa stvarnošću nije nas dovelo daleko.

U političkoj eliti Srbije i danas traje spor između jugoslovenskog i srpskog koncepta nacionalne politike. U naše vreme reč je o sukobu između kvantiteta i kvaliteta. Srbiju danas vode političari koji veruju da su forma i kvantitet najvažniji ciljevi jedne politike. Dakle, prema njihovom mišljenju, bolje je imati veliku i nedovršenu, nego manju i zaokruženu državu. Zato nema razumne i demokratske politike kad je reč o autonomiji Vojvodine, zato ne postoji stalna politika prema Srbima u Bosni, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Makedoniji, upravo zbog toga se naš odnos prema Srbima sa Kosova i Metohije svodi na ignorisanje stvarnosti i korumpiranje sopstvenog naroda.

Bez obzira na sudbinu Ahtisarijevog plana, danas je izvesno da politiku Republike Srbije prema Kosovu i Metohiji treba iz osnove promeniti. Vreme je da Albancima bude ponuđeno priznanje pune nezavisnosti pod uslovom "istorijskog sporazuma" sa Republikom Srbijom.

Priznanje stvarnosti nije samo pitanje političke racionalnosti, ono je danas i pitanje rodoljublja. Sadašnji odnos zvanične Srbije onemogućava nam da u daljoj budućnosti utičemo na promenu stanja na Kosovu i Metohiji. Optužujući sve one koji ukazuju na stvarno stanje, da mu se istovremeno i raduju, većina u Srbiji patriotizmom pravda kobno nečinjenje.

Ukoliko se ostvare nade političkih predstavnika Srbije, nerešen status Kosova i Metohije samo će radikalizovati Albance, oblast neće biti reintegrisana u sastav Republike Srbije, tamošnji Srbi će se i dalje iseljavati, a dragocena državna sredstva biće rasipana. Štaviše, opstanak stanja kakvo je uspostavljeno 1999. godine samo će nastaviti da donosi štetu našim nacionalnim interesima na Kosovu i Metohiji, ali i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori. Zato je Srbiji potrebna nova ideja.

"Istorijski sporazum" predstavlja u stvari srpsku verziju "teritorija za mir". Promena administrativne granice, tako što bi što više srpskog naroda moglo da ostane u okvirima buduće Srbije, najbolje je rešenje kojem se Srbija mogla nadati ne samo od 1999. godine, već i mnogo ranije. Dovoljno je samo sagledati slične primere u istoriji evropskih država tokom 20. veka. Takav sporazum bio bi najmanje štetan za Srbiju. Razumljivo, on ne bi ujedno bio koristan i za političke snage koje ga promovišu, ali valjda je "borba za opšte dobro, pa makar i po cenu lične štete" suština jedne moralne politike.

Istoričar



[objavljeno: ]

0 0

Dodajte komentar