Politička kontrola političke policije  

Samo je neupućenima u politički i uopšte društveni značaj efikasnog i zakonitog rada policije i službi bezbednosti bilo neobično što je najveći deo dugotrajnog procesa formiranja koalicione vlade potrošen na pregovaranje i pogađanje DSS i DS oko toga kako će biti raspodeljene ove državne funkcije. Politička borba za kontrolu nad policijom i službama bezbednosti izraz je nestabilnih i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nezdravih unutrašnjih političkih prilika. A u društvima sa izraženim političkim konfliktima uloga policije izuzetno je važna. Utoliko više ukoliko je reč o društvima koja su dugo bila u ratnim konfliktima, sa dubokim ideološkim i političkim podelama i koja su ogrezla u kriminalu, posebno u organizovanom kriminalu, čiji je učesnik i sama policija. A to je upravo slučaj sa našim društvom.

Nije, naravno, sporna potreba države da ima jaku i efikasnu policiju i službu državne bezbednosti (tajna policija), pod uslovom da svoje funkcije obavljaju zakonito, u skladu sa opšteprihvaćenim demokratskim i pravnim standardima i uz efikasnu civilnu kontrolu njihovog rada. Potpuno suprotan primer imali smo u vreme vladavine S. Miloševića, kada su službe bezbednosti protivustavno i protivzakonito upotrebljavane za borbu protiv političkih neistomišljenika i kontrolu njihovog delovanja i privatnog života putem prisluškivanja, praćenja, tzv. informativnih razgovora i sl. Pri tome, autoritarni režim i njegova tajna policija nisu prezali ni od ubistava političkih protivnika (I. Stambolić, S. Ćuruvija...). Bitna odlika takvih režima je nedostatak efikasne unutrašnje, a naročito spoljne, tzv. civilne kontrole nad radom policije. To se posebno odnosi na odgovarajuće mehanizme političke kontrole od strane parlamenta nad delovanjem javne, posebno državne bezbednosti. Umesto toga, u takvim režimima vrlo efikasno funkcioniše neformalni i nelegalni sistem veza tajne policije sa vrhom političke moći, od koga dobija tajne naloge i samo njemu odgovara za svoj rad.

Koalicioni sporazum DS, DSS-NS i G17 plus o formiranju Saveta za nacionalnu bezbednost Srbije sadržinski bi trebalo da bude mnogo više od političke pogodbe o podeli vlasti i odgovornosti u ovoj izuzetno važnoj i osetljivoj oblasti. Naime, formiranjem Saveta za nacionalnu bezbednost trebalo bi da se dođe do efikasnog sistema koordinacije i kontrole rada više različitih policija, odnosno službi bezbednosti (civilne i vojne). Njihov odnos i delovanje decenijama unazad bili su u znaku rivalstva, slabe saradnje, pa i sukoba. A izostanak efikasne političke, posebno parlamentarne kontrole njihovog delovanja, naročito u sferi ljudskih prava i građanskih sloboda, glavni je izvor političke i druge moći i neodgovornosti policije (na primer, u toku policijskog pritvora), a naročito službi bezbednosti, poznatih pod nazivom politička policija ili tajna policija. Sam naziv „tajna policija" dovoljno govori o njenoj specifičnoj prirodi i nameni, pa i o velikim teškoćama u ostvarivanju efikasne kontrole njenog delovanja.

Vlada Srbije je 31. maja 2007. donela odluku o formiranju Saveta za nacionalnu bezbednost, o njegovom delokrugu i sastavu. Uz puno razumevanje potrebe da se ovaj organ što pre formira, Vlada to nije mogla pravno valjano učiniti svojom odlukom, niti uredbom. Reč je, naime, o materiji iz oblasti odbrane i bezbednosti, koja se zbog svog ogromnog društvenog i državnog značaja mora urediti zakonom.

Kad je reč o nadležnosti Saveta, bitno je da se zakonom precizno odredi njegova opšta koordinaciona i nadzorna funkcija u oblasti bezbednosti. Prilikom utvrđivanja njegove nadležnosti treba imati na umu i to da Ustav (čl. 99) predviđa da Narodna skupština „nadzire rad službi bezbednosti", što nije izričito predviđeno kao nadležnost drugih državnih organa. To, pre svega, znači da budućim zakonom o Narodnoj skupštini i zakonima iz oblasti bezbednosti treba urediti način vršenja toga nadzora, kao i njegovu koordinaciju sa delovanjem Saveta za nacionalnu bezbednost.

Ovo ne znači da je ustanovljenje Saveta za nacionalnu bezbednost na nivou države, protivno Ustavu. Ali, nikako ne bi bilo dobro da u njemu budu zastupljeni samo predstavnici izvršne vlasti, kako je učinjeno odlukom Vlade Srbije. Naime, u sastavu ovoga tela morao bi se naći predstavnik Narodne skupštine, pre svega njen predsednik. Time bi se u potpunosti zadovoljila potreba za celovitom i efikasnom koordinacijom i kontrolom rada policije i službi bezbednosti. Naravno, Skupština bi obavljala svoju nadzornu funkciju u skladu sa Ustavom i zakonom.

Posebno osetljivo pitanje, kojim treba da se bavi Savet za nacionalnu bezbednost, jeste vršenje nadzorne funkcije nad zakonitošću onih aktivnosti službi bezbednosti koje one preduzimaju po svojoj diskrecionoj, slobodnoj proceni i gde nisu vezane sasvim konkretnom zakonskom normom i propisanom procedurom. Uostalom, to je ozbiljan problem sa civilnom kontrolom svih tajnih policija u svetu. Ali, naša „specifičnost", još od stvaranja Ozne 1944. godine, jeste u tome što je sfera slobodnih, diskrecionih postupanja tajne policije ili njenog postupanja na osnovu usmenih naloga s političkog vrha činila gro njenih aktivnosti. To je ove službe činilo neodgovornim i skoro nedodirljivim. Otuda izuzetna moć službi bezbednosti i opravdan strah koje izazivaju kod građana, a posebno kod političkih protivnika režima. Zato je temeljna reforma zakonskog, organizacionog i personalnog ustrojstva i sistema bezbednosti i uspostavljanje efikasne civilne, ali i tužilačke i sudske kontrole nad zakonitošću rada službi bezbednosti jedna od bitnih pretpostavki izgradnje demokratskog društva i ostvarivanja vladavine prava. Formiranje Saveta za nacionalnu bezbednost je prvi, ali ohrabrujući korak u tom pravcu. Ali, i u pravcu ubrzanja i okončanja saradnje Srbije sa Haškim tribunalom, što je potvrđeno hapšenjem haškog optuženika generala Tolimira. Time se uklanja ključna prepreka na putu Srbije ka Evropi i potvrđuje reformski i evropski kapacitet nove Vlade Srbije.

0 0

Dodajte komentar