Izvor: Danas, 19.Sep.2014, 00:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Paradigma
Kad smo već kod seče knezova, pardon - seče knjiga, pade mi na pamet da afera Službeni glasnik može poslužiti kao paradigma za mnoga (ako ne i sva) srpska preduzeća. Ne mislim samo na preduzeća u smislu privrednih subjekata, nego preduzeća u širem, starinskom značenju te reči. Čega god se Srbi poduhvate, toga se poduhvataju sa velikim oduševljenjem i još većom energijom, u početku postižu sjajne rezultate, da bi se posle izvesnog vremena - deus ex machina - vratili na početnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << tačku, to jest u čemer i murdarluk.
Idemo redom. Behu, dakle, srpski ustanci, bi stvorena kneževina, počelo se to uređivati i u tom uređivanju se za kratko vreme toliko uznapredovalo da Feliks Kanic - koji je posle pauze od dvadeset godina ponovo posetio Srbiju - nije mogao da veruje svojim očima šta je sve urađeno za relativno kratko vreme.
Bi potom knjaz Mihailo! Čovek pun ideja. Ubrzo je bio pun olova. Bi kralj Milan, sposoban i obrazovan čovek, koga su ondašnji tabloidi oterali najpre u izgnanstvo, a potom i u grob. Bi, konačno, kralj Aleksandar Obrenović, a kako je on završio, to znamo iz TV serija. Zbog uštede prostora preskočićemo poveliki period istorije da bismo stigli u nedavnu prošlost. Pojavio se Zoran Đinđić, upumpao podosta ideja, energije i optimizma u ovdašnju učmalost. I šta? Znamo kako je završio. Na njegovo mesto dolazi zaumni palamudžija iz Belanovice koji Srbiju u roku od tri meseca ponovo vraća u XIX vek. Ni po jada da smo se u duhovnom smislu vratili u realni XIX vek. Jok more! Vratili smo se u kaljugu najcrnjih devetnaestovekovnih izmišljotina i proserotina.
Pa kakve sad imaju veze srpska istorija i srpski Službeni glasnik? I te kakve, čestnejši đuturumi, i te kakve. Samo poslušajte. Koje ono bi godine, dve hiljade osme valjda, veleupravlenije nad Službenim glasnikom beše dodeljeno Slobu Gavriloviću, dobronamernom čoveku ogromne energije. Slobo je Gavrilović okupio ekipu odličnih saradnika i urednika, od pomalo egzotične državne pečatnje napravio izdavačkog giganta sa ogromnom produkcijom u kojoj je bilo mesta za praktično sve ovdašnje političke, estetske i poetičke struje. Čekaj malo, zagrajaće drkadžije, zar ti nisi bajagi protivnik politike 'dobar dan čaršijo na sve četir strane'. O da, jesam. I te kakav. Da imam privatnu izdavačku kuću, bio bih žestoko jednostran. Ali državno izdavačko preduzeće jednostranost sebi ne može dozvoliti. Ono treba da radi isto što bi trebalo da radi (a ne radi) naša država - tu naprosto mora imati mesta za svakoga. Da ne dužim, ponestaje karaktera. Slobo, dakle, napravi odličnu produkciju, dobru atmosferu u kući i šta? Ete ti - deus ex machina - Radoša Ljušića, koji celu stvar momentalno vraća u murdarluk i čemer i koji sve svodi na svoju skomračnu meru. Zar nije ovde tako oduvek bilo u svemu?
.jpg)
