Izvor: Večernje novosti, 26.Mar.2017, 15:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Novosti" sa poštarom Milanom Antonićem: U torbi računi i tužbe, pisma niko da pošalje

Mnoge starije Beograđane obilazi češće nego članovi njihove porodice PISMA više niko ne piše! Tek s vremena na vreme poneka razglednica, uglavnom iz inostranstva, podseti me na vreme kada su one činile svaku drugu pošiljku. Sada, kovertu adresiranu nečijom rukom po tri puta okrenem da vidim ko šalje. Ozarim se! Ovako govori poštar Milan Antonić (58), dok nam pokazuje svoju veliku, crnu, kožnu torbu, koju nosi već tri decenije. Iako čuvena poštarska "harmonika", >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << kad je krcata, može da teži i do 25 kilograma, trenutno su u njoj najčešće pošiljke od sudova, poreskih uprava, banaka, mobilnih operatera, "Infostana", "Elektrodistribucije", jednog svetski poznatog sajta za onlajn trgovinu... - Brzi način života, koji je na velika vrata uveo elektronsku poštu i SMS poruke, ukinuo je lepu, staru naviku pisanja razglednica, pisama i čestitki - priča nam Antonić, koji je pre deceniju izabran za najboljeg poštara Srbije. -Otvorene pošiljke odlazile su na adrese poznanika, dok su kovertirane obično bile namenjene onome ko je u životu pošiljaoca imao posebno mesto. Nepojmljivo je da danas uručim koverat sa cvetićima, usnama od karmina ili strelicom kroz srce. Odmah sam, po izrazu lica, mogao i da procenim koliko je poruka dirnula primaoca. Dešavalo se da me, poneti lepim vestima, kao najrođenijeg zagrle i pozovu na slatko i kafu. Ova vremena odavno su prohujala, a između većine poštara i klijenata "isprečili" su se sandučići na ulazu u zgrade i pošta koja sve manje ide "na ruke". Poslednjih godina, pozvoni na samo sedamdesetak vrata mesečno. Ipak, sugrađani u Lominoj i Balkanskoj ulici, kojima je decenijama na usluzi, i dan-danas vole svog poštara Milana. I on svoju svakodnevnu trasu "od Beograda do Moskve", kako ju je nazvao po hotelima na početku i kraju čuvene Balkanske. Brzo smo se u to uverili dok smo zajedno špartali putem od pošte kod beogradske Glavne železničke stanice, gde ujutru najpre klasira i u torbu pakuje poštu, pa kroz njegov rejon 16 u opštini Savski venac.LEPE DOGODOVŠTINE - BILO je mnogo, uglavnom lepih dogodovština za ove minule tri decenije rada - kaže Milan. - Ali uvek se setim jedne iz Prizrenske ulice, koju sam nekada "pokrivao". Baka me znala godinama, i glas mi je prepoznavala. Kada sam joj jednom, promuklog glasa na interfon rekao: "Gospođo Olga, stigla pošta", začulo se: "Lažove, lopove, tako misliš da me opljačkaš? Ko da ne znam glas mog Milana". - Najbolji je poštar u Beogradu, jer zna kome da donese poštu čak i ako je neki od podataka pogrešno napisan - kaže nam Milica Uko, dok se svojski rukuje sa Milanom. - Poznajem ga duže od pola života. Ovde, u Balkanskoj ulici, živim 54 godine, a njega znam barem 30. U stvari, svi mi u ovom kraju znamo sve o njemu, kao i on o nama. Kad ode na godišnji odmor, kukamo, neobično nam je. Poštar je, znate, duša jednog kraja. I "komšinice" iz pekare izlaze da kažu koju lepu reč. Hvale Milana, a onda veselo govore: - Ne volimo da ga vidimo jedino kad donosi "plavu" - aludirajući na koverte iz suda ili poreskih uprava.Nastavljamo dalje. Milan zna i u koje vreme na koji interfon može da pozvoni, kad je ko na poslu, dokad ko spava... Ubacuje poštu u sandučiće u nekoliko ulaza, a onda ga jedna gospođa moli da je sačeka dok siđe iz stana. - Putujemo sutra i nećemo ovde biti do 24. aprila - priča mu. - Ako nam stigne ona važna koverta, molim vas, javite nam na mobilni. Vi ste naš prijatelj i čovek od poverenja. - Srodio sam se sa većinom stanara Balkanske i Lomine - priča nam poštar dok, oko 10 sati, kreće u svoju kafanu na prvu jutarnju kafu. - Mnoge starije sugrađane obilazim češće nego njihova deca, delim s njima i radost i tugu. Znam kad se ko rodio, krstio, nažalost i preminuo... Kad su rođendani, slave, svadbe, obavezno me svi pozovu na kafu.Milan sa radnicama pekare u Balkanskoj uliciI ponovo bi, kaže, izabrao da bude poštar. Posao, veli, nije lak, jer je poštar istovremeno još i pisar i knjigovođa. Zahteva i kondiciju i pripremljenost na vremenske prilike od dana kad "gori asfalt" do onih kad se od leda ne vide ni trotoar ni kolovoz, a košava "probija do kosti". - Svaki dan špartam po pet kilometara - nastavlja Milan. - I nije mi teško, jer mi je ovaj posao dao privilegiju da budem sa ljudima, za sve ove godine s mnogima sam se i sprijateljio. A kad dođe vreme za penziju, ćerke nek ostanu u stanu u Resniku, a ja sa suprugom pravo na Avalu. Tamo sam napravio kućicu baš za te dane...Antonića željno očekuju i stomatolozi jedne ordinacije u centru Beograda POŠILjKE MUZIČARU NA RUKE - POŠILjKE na ruke, poslednjih nekoliko godina, nosim jednom momku kojeg zovem "muzičar" - priča naš sagovornik. - On je zapravo di-džej, pa mu predajem pakete sa pločama. Dosad sam mu uručio više od hiljadu ploča. I obično ga, iako su te pošiljke poteške, a on živi na kraju Balkanske, ostavim za "posle 12" jer ujutru voli da odspava. A eto, znam ga otkad se rodio. Bilo je to pre 26 godina.

Nastavak na Večernje novosti...