Izvor: Danas, 25.Apr.2015, 17:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nesporno prisustvo sveta
Veruješ li, u Ulm?, pitao je Selin tokom svog bega kroz razrušenu Nemačku. Pitao se, jedak i podrugljiv, da li Ulm i dalje postoji ili su ga uništile bombe. Kada stvarnost biva nasilno izbrisana, misliti je postaje čin vere. Ali cela stvarnost, u svakom trenu, biva izbrisana, premda ne uvek srećom uz krvavi dekor fosfornih bombi, već neprimetnim potezima, i ne može se ništa drugo do verovati da ona postoji. Proživljena i utisnuta u pokrete tela, vera daje onu spokojnu životnu sigurnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << koja nam omogućava da prođemo svetom a da nam srce ne zastane.
Grof Helmut Džejms fon Moltke, praunuk pruskog feldmaršala koji je pobedio kod Sedana i bio prozvan misliocem bitki, čvrsto je verovao u Isusa Hrista i kada ga je Narodni sud Trećeg Rajha osudio na smrt, 1945. godine, zbog antihitlerovskog delovanja, krenuo je u susret pogubljenju kao što se prihvata poziv na neprijatnu, ali neizbežnu večeru.
Nije neophodna vera u Boga, dovoljna je i vera u stvoreno koja nam omogućava da se krećemo među predmetima ubeđeni da oni postoje, uvereni u nepobitnu stvarnost stolice, kišobrana, cigarete, prijateljstva. Ko sumnja u sebe, izgubljen je, kao onaj što u strahu da neće moći da vodi ljubav uistinu i ne uspeva. Srećni smo kraj osoba koje nam daju osećaj nespornog prisustva sveta, baš kao što voljeno telo govori o izvesnosti onih ramena, grudi, prevoja bokova i njihovog talasa koji nas održava poput mora. Ko nema vere, uči Singer, može da se ponaša kao da veruje; vera će doći potom.
Verujem, dakle, u Ulm, dok me voz verovatno nosi k njemu, a i na sastanak s prijateljima, kao što sam u sedmom razredu verovao u postojanje Čerapundžija (ili Čerapondžija), indijskog grada za kojeg je udžbenik iz geografije, Kosmos S. Krinoa, ne samo ustanovljavao da postoji već i govorio da je najkišovitije mesto na svetu, s 13 metara padavina godišnje, premda je potom, zasebno, navodio da u gradu Honolulu padne 14. Moj prijatelj Šulc se bunio, govorio je da ako stvari tako stoje onda Honolulu, a ne Čerapundži zaslužuje svetski rekord u količini padavina. Obrazovani u krilu manje stroge filozofije, drugi su, pak, uspevali da se izvuku strogo razdvajajući dve rečenice koje su, bez ikakve međusobne veze, postajale otporne na protivurečnost, kao što tvrdnja "veče je bilo vedro" u jednom ne protivureči tvrdnji "veče je bilo olujno" u nekom drugom romanu.
Ovde je Dunav mlad i Austrija je još daleko, ali je očigledno reka već vijugavi učitelj ironije, one ironije koja je donela veličinu mitelevropskoj kulturi i bila veština posrednog izvrdavanja vlastitoj suvoparnosti i savladavanja sopstvene slabosti; bila je osećaj za dvostrukost svega i, istovremeno, za istinitost svega, skrivenu, ali jednu jedinu. Ta ironija je učila poštovanju nesuglasica i protivurečnosti života, nesklada između lica i naličja nekog lista koji se ne podudaraju premda su jedno te isto, između vremena i večnosti, između jezika i stvarnosti, između kiše koja pada u Čerapundžiju i u Honoluluu i statistika navedenih u udžbeniku S. Krinoa. Razumevanje za neuravnoteženost i različitosti sveta, za njegove paralelne prave koje se ne susreću nikada, ne pomućuje uverenje da se te paralelne prave neće susresti u beskraju, ali ih i ne primorava da se silom susretnu ranije.
Očekujem da Ulm, dakle, neće biti samo tabla koja označava "Ulm" na stanici uništenog grada, kao što je bio za Selina kada je u njega konačno stigao. Ostavio sam za sobom Ridling, gradić nekada prvi istureni položaj Habzburgovaca na Dunavu kojem su posebno naklonjene rode. Ne prete mi, u ovom vozu, ni bombe što su se nadnosile nad Selina, ni vukovi, ni utvare, ni svetlosti lutalice za koje nas priručnik za putovanja, napisan polovinom XVII veka, delo Martina Cajlera, građanina Ulma po sopstvenom izboru, podrobno uči kako da nagnamo u beg. Možda bi bilo isto tako mudro slediti još jedan savet Cajlera koji opominje da se pre polaska sačini oporuka; nakon što uredimo odredbe oporuke, zaostavštine, legate i dopune, putujemo slobodno, sa otkazom dobijenim od života, razrešeni svake obaveze i svake dužnosti, u ono tajnovito područje, anarhično i srećno gde nogom možemo da kročimo jedino kada siđemo sa scene, nije važno koje.
.jpg)
