Neobjavljeni roman Sterijin prvi put pred čitaocima  

MISTERIJA JEDNOG RUKOPISA
Dejan i Damjanka, nedovršeno i dosad neobjavljeno delo Jovana Sterije Popovića jeste pseudoistorijski i ljubavni roman, koji prvi put u srpskoj književnosti – ako se ne varamo – govori o bogumilima, nudeći, pri tom, navodno objektivnu sliku religiozne situacije u Bosni, a koja se zapravo ispostavlja kao Sterijina književna istina. Ovaj roman za štampu su priredili, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u četiri ruke, Sava Anđelković sa Univerziteta Pariz IV – Sorbona i Ljiljana Subotić sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Nezavršeni roman Sterijin govori o romantičnim događajima srpskog viteza Dejana i bosanske devojke iz jedne vlastelinske kuće. Sentimentalna storija.

Sukob dve religije i dve kulture. A sve se odvija u turbulentnom i neizvesnom vremenu u kojem je, posle pada Srbije, i Bosna pala pod tursku vlast. I, kao što biva u takvim romanesknim tvorevinama, Damjanka se zaljubila u Dejana, da bi je on, kasnije, izbavio iz turskog ropstva.

Međutim, sudeći po priloženom planu rukopisa romana, na kraju oboje stradaju jedno od drugog, na megdanu, ne prepoznajući se (prema modelu tadašnjeg romana). Radnja romana Dejan i Damjanka završava se smrću Dejana, a posle te tragedije Damjanka se preobratila u ratnika, i vojevala pod šlemom i oklopom. Ovom romansijerskom delu vraćamo se da bismo pokušali da razbijemo predstavu o klišeiranom romanu pisanom još 1830. godine, ali i da anticipiramo neslućene mogućnosti za preobražaj srpske proze koji pruža Sterijin Roman bez romana (napisan 1832, a objavljen tek 1838.) ne nadovezujući se ni na Boj na Kosovu (1828), ni na Dejana i Damjanku. Romanopisac Jovan St. Popović preuzima na sebe predvodničku ulogu pisanja romana novog kova ili – smemo li reći – antiromana.

U matici istorije

Pretpostavljam da je Jovan Sterija Popović zaturio ovaj rukopis u fioci Rukopisnog odeljenja Matice srpske, ne bi li završio, opet nesvršeni, Roman bez romana, ili, pak, zaokružio virtuoznu igru koju nam Roman bez romana nudi primamljivo i intrigantno poput utočišta tekstualnosti i intertekstualnosti. Na taj način, kao da je Sterija, ironično-tragično, želeo da ostane u matici istorije koja je postala sadašnjost i budućnost.

Ne zaboravimo, pri tom, ono što je M. Krleža napisao: "Tko god se zagledao u tu našu unutarnju iskrivljenu fizionomiju, gorak mu je smjeh zamro na usnama. A Sterija je imao smionosti i talenta da gleda u utrobu ne samo pojedinaca već čitavih epoha i naroda."

Jovan Sterija Popović pravio je realistično u prirodnom, prirodno u parodijskom. Ako je Roman bez romana bio zanimljiv po tome što u njemu imamo mnogo toga čime se u naše vreme ističu velike književne metamorfoze, Jovan St. Popović nazvan je i prvim srpskim postmodernistom – ruši se matrica starog romana, zarđalog tkiva. Jasno je, da se, još tada, moglo govoriti o načelu mimezisa i stvaralačkog plagijata.

Postoje dve verzije Dejana i Damjanke: roman koji nije za objavljivanje (prva verzija) i verzija romana koji izlazi u KOV-u. A kako su priređivači Sava Anđelković i Ljiljana Subotić intervenisali u sižeu Sterijinog romana i tekstu romana? Rukopisu romana sledi Sterijin rukopisni tekst koji bi bio neka vrsta podsetnika ili šturog rezimea ovog romana zamišljenog u pet odeljaka, a koji je nazvan planom romana. U izdanju Save Anđelkovića i Ljiljane Subotić prvi put imamo priliku da razumemo kako je Sterija govorio. On je imao pravopis za oko (Ljiljana Subotić).

U delu romana koji autor nije paginirao, a koji bi nosio brojeve od 2 do 13 ima više autorskih intervencija u tekstu (dopisivanja, dužih rečenica ili čitavih pasusa na marginama, katkad i bez grafičkog znaka koji bi odredio mesto autorovog umetanja u plan). Ma koliko da su Ljiljana Subotić i Sava Anđelković želeli da verno transkribuju tekst Sterijinog sižea, oni su, ipak, prinuđeni da, zbog pomenutih umetaka, intervenišu u dve rečenice dopisujući po jednu već postojeću reč, kako naknadno napisane Sterijine rečenice ne bi ometale razumljivost postojećeg teksta. Poštujući potonji izbor autora – Sterija je Damjankinog brata imenovao Milenkom, dok se u romanu odlučio da ga nazove Milivoj – priređivači su, u uglastim zagradama, dodavali ime Milivoj. Svakako da su mnogo zanimljivije Sterijine ispravke u tekstu samog romana, opis rukopisa, obim listova, pogovorne beleške, glosar, napomena o transkriptu i jeziku rukopisa, rečnik istorijskih likova i toponima... Sve je to deo pitoresknog "tekstualnog veziva" i Sterijino romaneskno viđenje srednjovekovne Bosne i bosansko-humskih krstjana.

Knjiga bez kraja

Od 1830. godine, rukopis romana Dejan i Damjanka ili Padenije bosanskog kraljevstva smestio se pod veo tajne u Rukopisnom odeljenju Matice srpske u Novom Sadu, gde se i danas brižljivo čuva. U stvari, postoje dve rukopisne verzije: M9.417 i M9.418. Nažalost, nema podataka kad je rukopis donet, pa otuda i jedna od pretpostavki da je sam Sterija dostavio rukopis da bi bio objavljen. To nije urađeno. Zašto? Istina je da svaki rukopis ima svoju tajanstvenu putanju. Štaviše, pojedina dobra dela i nezavršena su i nesavršena. Nijedna knjiga nema kraja, kako bi pojedini istraživači i čitaoci želeli. Da je svojevremeno štampan roman Dejan i Damjanka, verujem da bi on označio vrhunac romantičarskih ostvarenja u srpskoj prozi. A kad je već tako, najavljeno prvo (vršačko) izdanje koje će se uskoro pojaviti trebalo bi da omogući uvid u nestajanje patetične i melodramske prošlosti Sterijine, i nagli zaokret u dotadašnjim pogledima na stvarnost velikog pisca.

Inače, u KOV-u je već objavljeno petnaest tomova Jovana Sterije Popovića, a štampanje 16. toma Dejan i Damjanka znači vraćanje duga, ispravljanje velike nepravde prema gorostasu srpske kulture.

Petru Krdu

-----------------------------------------------------------

Momčilo sreće Mehmeda

(Odlomak iz romana "Dejan i Damjanka" Jovana Sterije Popovića)

Davno je vostok od Turaka preliven bio. Serbija nesrećnim udarom osakaćena od sebe ništa ne znadaše. Bugarska u ponoćnom snu zanešena kunjaše. Sam Carigrad gorde svoje stene spusti i postane gnjizdo zakletom neprijatelju. Zmaj po svim državama užasni rep proste. Svaki predel od vida samo njegovog trepetnim stra(h)om obuzet pokoravaše se. – Samo jedna Bosna, tvrdim zakriljena krilom njegovu sverasipajuću vladu jošt ne pripoznavaše. Tomašević, ovaj sreće čudnovati izrod, nju zaštitavaše. No dokle tako? Točak svevladajuće sudbine okreće se, obarajući i podižući sve, što pod suncem leži. – Pak zar gornja čast da se ne kosne zemlje? Zar zlato da ne prođe kroz oganj da od podli(h) častica odeljeno svoju cenu, vrednoću pokaže?

Ovakovim mislima zabavljaše se jednom silni ovaj Turaka vladatelj (Mehmed – prim.red) kad Momčilo stupi i slobodu govoriti zaprosi. Svirepi Momčilo jedva priliku nađe vatru bljuvati, koja mu odavno u prsima tinja, i s kojom će svoju braću, svoju veru i zakon ugasiti. Sam Bošnjak – pero se pri opisivanju grozi – iz nedara svoga otečestva uteče, i veru i svetinju pogazi, i Muamedovoj nesvesti prilepljen sve iz surovi(h) prsiju iščupa, što mu je u detinestvu najmilije bilo, i gnjeva plamenom ražaren, sad dođe žalosnu osvete utehu kod zakletog neprijatelja tražiti.

"Vladatelju pravoverni", tako počne pakao iz Momčilovog grkljana sukati, počem slobodu govoru dobije. "Vladatelju pravoverni, koga je nebo izabralo da mir i tišinu među ljud'ma seješ, i kojega su pravde sledstva svi krajevi sveta iskusili, možeš li dopustiti da svojoj slavi, koja se gromu upodobiti može, jedna žurava muva prkosi? Serbija i Bugarska i svi predeli Grecije tvoju reč slušaju, i jedna Bosna da se na tvoju zapovest ne diže? Šta je njena sila u sravneniju tvoje moći? Ona je kaplja sprama Dardanela, zrno za(h)arskom pesku. No Tomašević tvoju vladu ismeva, ovaj Tomašević, koji je i oca svoga ubica. Užasan zaista i nečuveni porok, i ovaj dokle ćeš nenakazan gledati, dokle ću na tvoje obećanje beznadežno očekivati? – Zapovedi da izvučem mača i na moje negda otečestvo vatrom i vojskom nastupim."

Momčilo ućuti kao poražen ispustivši ovu užasnu reč, a Mehmed se čudnovato najedanput razreši. Čestoljubije mu jer prišapne sad polzu i slavu koju će otud imati; pri tom i lakost na susedne Madžare nastupi. No sasvim se neobična sredstva u podloj Turčina duši rode. On rat ne vodi, on se šeta samo i zgodnu priliku čeka da iznenada, kad niko ne misli, nagrće mačem i grabežom i – tiranskim stra(h)om žalosne žitelje ispunivši, pobedu na svoju stranu privede. Tako i s' Bošnjacima rat da se vodi. Lukavstvo napred barjak da nosi i kad ono pobedu obezbedi, onda se može krvca prolivati. – On blagodari Momčilu na sovetu, pohvali njegovu revnost k' zakonu Muamedovom, bez kojeg još nije spasenija bilo, i s uveravanjem da će njegov sovet na polzu obratiti, radosnog, kao što se paklu pri zlu, osobito svoga pristoji, otpusti ga od sebe.

[objavljeno: ]

0 0