Mi volimo genocid, genocid voli nas  

Rezolucija Evropskog parlamenta o Srebrenici – izbezumila je srpski nacistički nakot okupljen oko web-portala „Nova Srpska Fašistička Misao“. U internom takmičenju pod inspirativnim naslovom „Zločina nije bilo, ako ga je bilo – i neka ga je bilo“ zasada vodi izvesni Vladislav B. Sotirović (gde je „B.“ verovatno skraćenica za „bolesnik“), koji je u pročetničkom pomračenju >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << svesti pružio klasično tumačenje svesrpskog orgijanja u Srebrenici...

e-novine Svaki nesrećnik koji makar jednom ode na sajt koji, valjda, zajednički uređuju Đorđe Vukadinović & Slobodan Antonić – mogao je poslednjih meseci da primeti komercijalni stilski trend; sva silesija od anonimnih, strogo nacionalnih, saradnika ima, odjednom, preku a mentalnu potrebnu da bude duhovita, bez obzira na sadržaj teksta ili, daleko bilo, na temu. Ta vrsta humora koji je inaugurisao Slobodan Antonić kad je preko noći ubedio sebe da je rođeni šaljivdžija – širi se NSFM sajtom kao tsunami-pošast; baš tako, kao da je vic u pitanju, bolesni Sotirović ovako počinje svoj tekst:

„Bosanska Srebrenica (na latinskom Argentina) je nakon odluke Evropskog Parlamenta da se 11. juli obeležava kao „Dan Srebrenice“ de facto postala deo Evrope. S obzirom da je tzv. „Evropski Parlament“, a u stvari Parlament Evropske Unije (dakle, ne i Islanda, Švajcarske, Lihtenštajna, Norveške... koji nisu u EU a jesu Evropa), doneo takvu odluku, možemo konstatovati da je Srebrenica, nakon Slovenije, druga oblast sa prostora bivše Jugoslavije koja je postala članica Evropske Unije i to bez zvaničnog zahteva za prijem (za razliku od Slovenije)“.

A šta još kaže četnoliki Sotirović?

„Ostaje činjenica da je do sada u Memorijalnom Centru u Potočarima sahranjeno 2.000 srebreničkih žrtava a ostatak do Izetbegovićeve cifre od 7-8.000 do danas nije pronađen iako su manje-više čitava Bosna i Hercegovina „prekopane“ i uzduž i popreko uz korišćenje i satelitskih snimaka. Na osnovu svedočenja samih učesnika u „srebreničkom događanju“ iz jula 1995. g. u Haškom Tribunalu, kao i na osnovu drugih memoarskih izjava, može se zaključiti da je „streljano“ ne više od 2.300 (muških) Srebreničana uzrasta od 16-66 godina (dakle zvaničnih vojnih obveznika). Drugim rečima, tačno onoliko koliko su muslimanske snage iz Srebrenice pobile Srba po okolnim srebreničkim selima do ulaska Vojske Republike Srpske u ovu istočnobosansku varoš“.

Kad je matematiku obojio srBskim bojama, veselnik Sotirović nastavlja da objašnjava šta se, vaistinu, desilo u Srebrenici, širokogrudo dajući demokratsku mogućnost da se „Muslimani“ pišu i velikim i malim slovom („M/muslimani“):

„U ovom malom istočnobosanskom gradiću (varoši) je pre oružanih sukoba s proleća 1992. g. živelo ne više od 10.000 žitelja. Grad je dobio međunarodnu pozornost kada je u njega usled ratnih operacija između srpske Vojske Republike Srpske i muslimanske Armije Bosne i Hercegovine izbeglo sa užeg okolnog prostora do 70.000 muslimanskih izbeglica (prema podacima Organizacije Ujedinjenih Nacija). Neosporno je da je u toj varoši vladala teška humanitarna situacija usled nedostatka osnovnih životnih namirnica, stambenog prostora ali i terora muslimanskih vojnih i paravojnih formacija. Muslimanske oružane postrojbe su vršile zločine podjednako kako nad lokalnim Srbima tako i nad mesnim M/muslimanima (od septembra 1993. g. Bošnjacima) bez obzira da li se radilo o starosedeocima ili o novopridošlim izbeglicama“.

Voli Storović „neosporne činjenice“, do kojih je sam došao klanjem mašte:

„Ako uzmemo u obzir neosporne činjenice da su okolni M/muslimani bežali na sve strane a ne samo u Srebrenicu, da je okolina Srebrenice bila uglavnom srpska, da su i Srebreničani bežali iz svoje varoši i da u Srebrenicu nije izbeglo stanovništvo iz drugih opština, nameće se logičan zaključak da je prevelik broj izbeglica u Srebrenici višestruko zloupotrebljavan kako bi se patnje naroda (koje su neosporno bile velike) prikazale u inostranim medijima još većim (što je bio slučaj npr. sa posetom Srebrenici generala Filipa Morijona – komandanta UNPROFOR-a u BiH). Inače, sam general Morijon je nakon posete Srebrenici izjavio da u varoši nije bilo masovnih ubistava od strane Srba uz demantovanje izveštaja bošnjačkih i zapadnih medija o gladi i nasilju (potsetimo se da je bio zatočen čitavih deset dana u samoj varoši)“.

Na kraju ovog krvavog ali mladićevski veselog traktata, fašista Sotirović se odjednom poziva na žrtve fašizma:

Na kraju, predlažemo „Evropskom Parlamentu“, a na osnovu relevantne arhivske građe (domaće i inostrane) i iskaza učesnika u događajima, da se pored 11. jula (1995. g.) za „Dan opšteevropske žalosti“ proglasi i 21. oktobar (1941. g.) kada su Euro-Nemci streljali 2.300 Kragujevčana u obližnjim Šumaricama (uključujući i 300 maloletnih đaka Kragujevačke Gimnazije) – dakle isto onoliko koliko su i pripadnici Vojske Republike Srpske streljali 1995. g. vojnosposobne (tj. potencijalne ratnike-ubice) muške žitelje Srebrenice uz obrazloženje da su se oba zločina dogodila u istom veku i na istom etno-lingvističkom prostoru, da su u oba slučaja streljani muški civili „vojnoobvezničkog uzrasta“, da je broj streljanih podjednak i da su obe države (BiH i Srbija) zvanično podnele zahteve za prijem u Evropsku Uniju.

Kad je matematički izjednačio sve u ovoj jednačini (Euro-Nemce, Balkano-Srbe, Muslimane sa velikim i malim „m“, streljane kragujevačke đake), B. Sotirović u poslednjoj fazi metastaze svesti poručuje:

Ipak, u jednoj odrednici upoređivanja ova dva slučaja „Evropa“ daleko odskače od „Balkana“: godine 1941. Euro-Nemci su streljali 100 srpskih civila za jednog ubijenog Euro-Nemca i 50 za jednog ranjenog; godine 1995. „Balkano-Srbi“ su streljali jednog Bošnjaka za jednog ubijenog Srbina dok se broj ranjenih Srba nije uzimao u obzir.

+++

Šta je poruka vrlog suradnika sa sajta NSFM?

* Mi Srbi jesmo, možda, ubijali, ali smo uvek vodili računa o matematici. Jedan za jedan. Streljanje, ali fer.

* Zločina u Srebrenici nije bilo (igra „jedan za jedan“ se ne računa), ako ga je slučajno i bilo – i neka ga je bilo.

* Euro-Nemci u ubijanju nemaju meru: da smo sledili njihovu kursnu listu iz Kragujevca, u Srebrnici bi bilo 70.000 ili 80.000 ubijenih. Ovako, pratili smo realan kurs: sedam-osam hiljada likvidiranih za tri dana, mera je srpske produktivnosti. Ni mnogo, ni malo: taman.

P.S. Delove teksta B. Sotirovića prenosimo bez ikakvih gramatičkih, stilskih, moždanih ili koljačkih izmena. Šampionu humora se ne može doakati!

0 0

Dodajte komentar