Mariću mesec dana pritvora  

Danas se materijalistički pogled na svet glorifikuje, to je stil života, mi tako odgajamo svoju decu. Mi rastemo i živimo u vremenu u kojem novac znači mogućnost da se otpočne novi život, kaže u razgovoru za e-Novine pozorišni reditelj Egon Savin

Priča se da je nekoliko dana pre početka prošlogodišnjeg Sterijinog pozorja, jedan naš iskusni reditelj posavetovao mladog >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << kolegu da povuče svoju predstavu sa festivala zato što, kad se takmiči Egon Savin, niko drugi nema nikakvu šansu.



Egon Savin (1955) je pozorišni reditelj koji pravi dobre predstave. Ima deset predstava na beogradskom repertoaru (Derviš i smrt, Ćeif, Tartif, Tako je moralo biti, Šuma, Mletački trgovac, Kir Janja, Odumiranje, Smrtonosna motoristika, U močvari), nekoliko u Novom Sadu i Podgorici, i jednu u Rijeci. Savinove predstave su dugovečne i nagrađivane kad god bi se negde takmičile. Najnoviju premijeru je imao u maju, U močvari Marine Kar u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, najnoviju nagradu je dobio na nedavno završenom „Joakim festu” u Kragujevcu - predstava Derviš i smrt Narodnog pozorišta iz Beograda proglašena je za najbolju, a Egon Savin je nagrađen za režiju i scenografiju ovog komada.

U subotu, 23. maja počinje ovogodišnje Sterijino pozorje, a u takmičarskom programu je i Savinova predstava Derviš i smrt za koju je, osim režije i scenografije, uradio i dramatizaciju po istoimenom romanu Meše Selimovića.

* Sterijino pozorje nije ni počelo, a već je kritikovano. Razlozi su, istina, neumetničke prirode. Takmičite se na festivalu kome, ima se utisak, predstave nisu prioritetno interesovanje. Da li je to frustrirajuće?

Nije, neka se eksperimentiše. Ali bojim se da ćemo na kraju zaključiti da je najbolje bilo ne menjati ništa, i da je promenom Sterijino pozorje izgubilo i od svog identiteta i od konceptualnosti, a bojim se da će ovog puta izgubiti i od vrednosti i to ne u umetničkom smislu. Prikazivaće se dve ili tri predstave istovremeno, pa činjenica da ste odabrali nešto što će se prikazati istovremeno sa još nekom predstavom, pretvara festival u smotru. A populizam relativizira svačije prisustvo i na neki način umanjuje nužnu i zasluženu pažnju koju bi trebalo da ima svaka festivalska predstava. Ali, ako sve te predstave budu pune, i ljudi plate svoje karte, onda veliki broj predstava ima smisla. Ako na bilo koji način dobijemo neki novi kvalitet, ako ta masovnost rezultira novim ljubiteljima teatra, to će biti veliki uspeh. Ja se bojim da te publike nema, da ona fizički ne postoji.

* Rekli ste da prosečno uradite dve predstave godišnje. Da li to znači da lako radite?

Nemoguće je lako napraviti pozorišnu predstavu. U poslednje vreme više i duže se pripremam na papiru, pre nego što počnu probe, barem šest meseci utrošim na to, i na taj način uspevam da skratim proces rada. I, ako je dobra podela, sve bude gotovo za mesec i po do dva - mentalno mi je neizdrživo duže od toga.

* Koliko i kako vaš rad zavisi od društvenih okolnosti? Premijera predstave Derviš i smrt desila se baš u vreme velikih potresa u Narodnom pozorištu, a njen uspeh je, zatim, bio dokaz da oni koji ne misle lepo o radu Narodnog pozorišta nisu u pravu. Da li imate utisak da ste, makar donekle, zloupotrebljeni u priči s kojom nemate nikakve veze?

To su odvojene stvari, pozorište nema mnogo veze sa predstavom koja se u njemu priprema. Ponekad se neke predstave rade uprkos pozorištu, a i svaka predstava je pozorište u pozorištu. U Narodnom su problemi vezani za dve-tri decenije odlaganja da se reše problemi u kulturi a odnose se na Zakon o kulturi, na politiku zapošljavanja, finansiranja. Ništa od toga nije u vezi sa predstavom. Ja sam znao gde dolazim, uslovio sam svoj rad samo naslovom i podelom, pažljivo sam birao podelu prema onom što je delo pred mene postavilo, inistirao sam da Ahmeta Nurudina igra gost Nikola Ristanovski. Uprava je stala iza mene, a sve ostalo je bila borba sa okolnostima u čemu imam dosta iskustva.

Verovatno sam imao i sreće da je u tom trenutku bilo novca. Poslednja tri meseca, na primer, nema novca na računu, to je radna situacija koja ukida kreativni proces – ovo govorim i ako odlazeći član Upravnog odbora Narodnog pozorišta. Svi naši perdhodni ministri su tu najznačajniju i najskuplju instituciju kulture u zemlji zaobilizali, nisu hteli da se suoče sa tim problemom, kao da su imenovani da bi eksivirali probleme a ne da ih rešavaju. Mislim da kasnimo 20 do 30 godina u rešavanju problema Narodno pozorište. I zato, u toj situaciji, jedna predstava ne znači ništa.

* Navikli ste nas na režije klasičnih tekstova, dramskih ili proznih u vašoj adaptaciji, u kontekstu savremenog sveta. Predstavom U močvari, odstupili ste od te prakse. Zašto?

Insistirao sam da se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu bavim interpretacijama klasike, a dugo sam želeo da radim Medeju Evripidovu. Ne zato što je u pitanju Evripid i antička književnost, nego zato što mislim da Medeja aktuelizira jednu neuralgičnu pojavu, i počiva na dva različita koncepta sveta: na emocijama i osmišjavanju onoga što je porodica, i na principu materijalizma, novca, vlasti. Onda mi je došla do ruku U močvari Marine Kar, svaremena Medeja, čiji likovi nisu ni svesni da ponovo pričaju priču staru vekovima. Komad mi je poslao Rale Milenković, on ga je režirao u Budimpešti. Činilo mi se da je to priča koju možemo svrstati u savremenu klasiku zato što je sve što ona tematizira, pitanje neprolaznih vrednosti.

Marina Kar je postavila priču u zaninljiv kontekst marginalaca, jednu zatvorenu socijalnu i etničku grupu, mislim da su to irski Romi, narod iz prikolica. Time se pojačava osećaj autsajderstva, pozicija izbeglica, marginalizovanih ljudi, ostavljenih u neku močvaru, neku Marinkovu baru, predgrađe nekog velegrada. Ta njihova pozicija pojačava osećaj beznađa, a to dalje pojačava motiv Medeje, odnosno u ovom komadu - Hester, da učini strašni čin čedomorstva. Ja sm se trudio da napravim ovu najjeziviju od svih priča u dramskoj književnosti tako da ju je moguće gledati, razumeti, a možda i identifikoavti se. U svakom slučaju čovek može da vrednuje i na neki način odbrani u sebi taj mračni čin glavne junakinje. To nije bilo ni malo lako, i Tamara Vučković, koja igra Hester, herojski je sa mnom prolazila taj put. Teško je ispričati priču tako jezivu a istovremeno prodreti u neki poetski plan, ne ostati samo na nivou crne hronike.

* Hester voli bez granica. Pa ipak, njena tolika i takva ljubav je nadvladana bezosećajnošću okoline. Zašto je nečije pozitivno najčešće slabije od nečijeg negativnog?

Emocije same sebe dovode u pitanje. Hester, kao i Medeja, neizmerno voli, ali je osvetoljubiva, ne može da podnese da bude ostavlejna, nespremna je na bilo koju drugu ponudu i mogućnost osim one koja njoj odgovara, ona je neko ko stim intezitetom može da mrzi koliko i da voli. Zato povodom ove predstave možemo da razmišljamo šta je emocija, šta su velike strasti, kako se velika ljubav pretvara u veliku mržnju u nekim sumračnim stanjima svesti kad je čovek ugrožen, a ne da vrednujemo ličnost. Hester jeste ugrožena, biva ekskomunicirana, i mislim se da iz tog straha, osećaja gubitka, u trenutku u kojem nema nadu, odlučuje na taj strašni čin.

Ja nisam imao potrebe da publika stane na njenu stranu, kao što ne mislim da je Jason, odnosno Kartidž, negativan lik zato što ljubav zamenjuje za novac i moć. Takav je duh vremena, mislim da danas ne postoji ništa što se ne može kupiti i prodati. Danas se taj materijalistički pogled na svet glorifikuje, to je stil života, mi tako odgajamo svoju decu. Mi rastemo i živimo u vremenu u kojem je novac znači mogućnost da se otpočne novi život. Hester je protiv takve koncepcije sveta, iako toga nije svesna, i instinktivno odbacijuje svaku drugi varijantu sem porodice i ljubavi. Sa stanovišta teatra, ova priča je privlačna iako je na sceni teško dokazati njenu istinitost a izbeći morbitnost. To je postavljeno kao umetnički zadatak. Znači to jeste klasičan komad iako je savremen.

* Novac ste predstavili kao jedan od likova, čak ste ga nekoliko puta i fizički izveli na scenu, među ljude.

Strah, uzplašenost da nam novac može dati sigurnost i identitet, danas je važniji nego ikad, naročito zato što sad živimo neku globalnu ekonomsku krizu, pa se opet o novcu priča. Više ne postoji siromaštvo kao pojedinačan slučaj, to je sad pitanje sudbine kolektiva. Kao što je močvara metafora sveta, tako je novac metafora nečega što je postala jedina metafora vrednosti. I to je strašno.

* U svetu Močvare jedino slepa Mačkarica sa talentom veštice zna šta je činiti, ali je niko ne sluša. Šta simboliše slepica koja najbolje vidi?

Pozicija onih koji vide je danas pozicija nemoći. Imate ljude koji sve vide, razumeju i znaju, ali ne mogu ništa da spreče. Uzaludno je to što unapred zamo, tragedije se ponavljaju, iz epohe u epohu od sredine do sredine. U ljudskoj prirodi postoji nešto što nepogrešivo vodi ka najstrašnijoj varijanti života, to je neki nerazjašnjeni poriv, nešto što je imanentno u ljudskoj prirodi: ali, bez obzira što vam na početku antičke tragedije prorok kaže sudbinu, koliko god se trudili da je izbegnete, niste u mogućnosti da to uradite.

Lik Mačkarice je upozoravajući, ona kaže da se može uticati na sudbinu, ali to je za Hester psihološki nemoguće što potvrđuje da je karakter čoveka njegova sudbina. Kod Hester, kao kod Medeje, to je snaga njene ljubavi. Za nju je pitanje tragedije pitanje neumitnosti, ona ne želi da se utopi u sredinu, njen život je njena protest. Takvi ljudi služe za uzor, ali loše završavaju. Posle ih mi nazivamo herojima.

* Meša Selimović je napisao Derviš i smrt ponukan bratovljevom sudbinom. Vi ste dramatizaciju njegovog romana smestili u prve godine Titovog vremena. Šta vas veže za to vreme?

To je vreme u kome je živeo Meša svoju nesreću i svoje stvaralaštvo, svoje disidentstvo, pripadnost partizanskom pokretu. I naravno da se sa ove distance dobro vidi da je priča romana pomerena u 18. vek zato što je on pisao u vreme totalitarizma kad se nije smelo otvoreno govoriti. Totalitarizam te mlade jugoslovenske države potpuno je isti kao totalitarizam turske palanke iz Mešinog romana. Odnosi intelektualac - palanka, hijerahija vlasti, izdaja samog sebe, izdaja prijateljstva, emocije, to su opšte teme koje ovaj roman razmatra i pripadaju više epohi totalitarizma nego 18. veku u Bosni. Naravno da je tursko doba na sceni piktoresknije, ali dramatizacija romana zahteva neka korenitija rešenja, radikalnija. To je jedno specifično prepričavanje priče koja je u romanu takva kakva je, a u pozorišnoj formi je to isto a opet nešto sasvim drugo. To su razlozi i nužnosti zbog kojih sam priču iz 18. veka pomerio u pedesete godine i vratio je u vreme kojem ona pripada.

* Pet činova Molijerovog Tartifa ste sveli na jedan, obimne romane prikažete na sceni za sat i po, a da ničim ne ugrozite ili umanjite njihovu sadržinu.

Sigurno je nešto izgubljeno. Inače, svaka režija je adaptacija. U Dervišu sam napravio i dekor, odnosno, napravio sam prostor koji je izbegavanje dekora, prostor koji je univerzalna mogućnost da se ispriča priča puna promena mesta, ali samo prateći dramatiku romana, odnosno, izbacujući naraciju. Kada se sve to složi, otvore se neki psihološki momenti koji moraju doneti ono najvažnije - istinu. To je specifična pozorišna istina koja nema veze niti sa literarnom niti sa životnom. Možda je najbliža muzičkoj po tačnosti, harmoniji, osećanju za celinu, detalju, komponovanju malih celina, eto to je za mene režija. Ja se na taj način bavim režijom već duže vreme. Naša savremena teorija je sklona uverenju da je režija koncepcija. Mene taj rediteljski pristup godinama unazad manje zanima od ovog koji bih nazvao komponovanje celine.

* U vašim predstavama nema srećnih ljudi, ni srećnih krajeva. Zašto? Da li mislite da se u nesreći jasnije vidi naravoučenije?

Ne, nego nema srećnog života. Ja se trudim da pozorište bude nešto što bi ljudi mogli prepoznati kao jedan mogući život. Kao što nema srećnog života, tako nema ni srećnog pozorišta osim ako ne odluči da bude zabavljačko. Ja izuzetno volim zabavljačko pozorište, ali to nema nikave veze sa umetničkim teatrom. Jednostavno, dramsko pozorište ne sme da laže. Naravno da i u životu ima nečeg lepog, ali pozorište služi da pokaže sudbine za primer. I mi to gledamo i vrednujemo ne bismo li izbegli nesrećnu sudbinu. To je pozorišni pogled. Ljudi idu u pozorište, znači da im ne smeta istina.

* Nije teško pretpostaviti da vas novinari najčešće pitaju kako to da imate toliko „živih” predstava, kako se to radi. Da li biste možda sad na to staro pitanje imali novi odgovor?

Nema tu nikakve tajne: trudim se da radim predstave koje bi narod voleo da gleda, grozim se praznog gledališta - to mi je noćna mora. Imao sam dosta predstava koje su igrane više od sto puta, neke su skinute a da nisam saznao zašto. Dugovečnost predstave svedoči o njenoj vrednosti. Ponosan sam na sve svoje predstave koje dugo traju. Sada je pedeseta Šuma, Ćeif je već igram 50 puta, Tako je moralo biti takođe, Kir Janja je odavno prešao stopedeseto izvođenje, uskoro će stota Motoristika... Eto, to je prava satisfakcija.

| Pročitaj ovu vest iz drugih izvora 0 0

Dodajte komentar