Izvor: B92, 21.Okt.2016, 00:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majka na jedan sat: Boriću se još
Nataši Naletini suprug je odveo dvoje maloletne dece nakon razlaza, a sud doneo odluku da deca ostanu kod oca, bez uvažavanja mišljenja Centra za socijalni rad.
Kada bračni par donese odluku da se razvede, sledi borba za imovinu, ali i za decu. Supružnici se obraćaju institucijama ove zemlje koje rade u interesu dece. Ali dešava se i da se u toj borbi život prebaci na potpuno drugi kolosek.
Brak gošće emisije Život priča Nataše Naletine završio se posle >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << osam godina i ona je ostala sa njihovom maloletnom decom. Pokušaj da se dogovore o viđanju dece nije uspeo. Otac jednog dana stariju ćerku ne vraća majci u dogovoreno vreme, a mlađu, bez majčinog znanja, uzima iz Škole u prirodi i odvodi sebi. Nataša za to saznaje dok je čekala dete da se vrati, misleći da je ćerka u autobusu.
Usledile su međusobne optužbe za nasilje. Samo mesec dana nakon tužbe Natašinog bivšeg supruga, sud donosi odluku da deca ostanu kod oca, bez uvažavanja mišljenja Centra za socijalni rad (CSR) i bez psihijatrijskog veštačenja majke. Majka tom presudom dobija mogućnost da viđa decu u najminimalnijim terminima jedan sat nedeljno, uz prisustvo stručnih lica. Sud je doneo ovakvu odluku posle samo jednog ročišta. Mišljenje Centra za socijalni rad ,koje sud nije ni sačekao, ide u korist majke.
Nataša svoje ćerke, od 5 i 7 godina, sada viđa samo sredom, u Centru za socijalni rad, jedan sat nedeljno. To je ekstremno rigorozna mera, uz strogo kontrolisane uslove.
Iako Nataša još nije zvanično razvedena, sud je ipak doneo tako rigoroznu odluku, a Centar za socijalni rad nije u mogućnost da tu meru ublaži dok razvod ne bude konačan. Tako ona pati, ali i deca, jer njima nije jasno zašto tako malo viđaju majku i neće od nje ni da se odvoje posle tog sata viđanja.
Njen brak je odisao atmosferom: gde si bila, šta si radila, s kim ideš, kada ćeš doći, s kim se dopisuješ, ako odeš negde u kafić pokaži mi sliku da vidim s kim si i gde si.
To je, kaže Nataša, ogroman pritisak, koji je konstantan, a ako je ona u muškom društvu, njen muž zove te muškarce da proveri i da ih pita šta s njom rade. Počeo je, kaže, i da kontroliše šta oblači, što je za nju bilo strašno i počeo je da bude sve agresivnijii. Prebacivao joj je i što radi kod majke za malu platu, bolje da sedi kod kuće, što se na kraju i dogodilo, gde je ona bila zatvorena gotovo stalno, zbog čega je zapala i u neki vid depresije. Jedino ju je spasavalo to što trči polumaraton, koji joj je bio jedini ventil.
Ja još nisam bila svesna, kaže Nataša, da je to psihičko nasilje, da on mene kontroliše, i da sam ja zapravo njemu sve dozvoljavala samo da me ne bi verbalno maltretirao.
Tako je ipak usledio i fizički napad - jedan, pa drugi i onda se dogodio taj treći kada je ona reagovala burno i odlučila da mora da podnese tužbu za razvod braka.
Sigurnosna kamera u zgradi njemu je poslužila kao dokaz na sudu da je ona nasilna i agresivna, ali tako da prvi deo snimka gde je on nju napao i izvukao je iz kade se ne vidi, jer kamera snima samo ispred ulaznih vrata, ali je zabeleženo samo kako on uzima dete i odlazi, a ona raširenih ruku njega udara, u samoodbrani, i traži da joj vrati dete. On je u tužbi napisao da je ona agresivna i da ga je više puta tukla i kako dobija pomračenje svesti i da ga bije pred decom.
22. maja 2016. njih dvoje se ponovo raspravljaju zbog njegove sumnje da li je verna žena, kada je on tražio njen mobilni telefon da bi video da li se ona i sa kim dopisuje. To nije bilo prvi put, ali pošto se sličan napad dogodio i 15 dana ranije, ona je promenila staru šifru na telefonu, koju je on znao, ona je rekla: dosta više!
Nije želela da mu da svoj mobilni, na šta je on fizički reagovao, tražio da se rasprave što mu ne da da vidi s kim se dopisuje, ko je stalno zove. Ona mu je odgovorila da će pokrenuti tužbu i da je on više ne maltretira, jer oni više ne mogu da žive zajedno. On je na to zgrabio njenu ruku sa tim telefonom, počeo da je stiska i tako je počeo da puca ekran od telefona. To staklo je nju seklo, ali ona i dalje nije puštala mobilni, pa je on počeo da joj savija mali i domali prst, i ona je u tom bolu pustila telefon. On je počeo da lomi telefon, a ona je u tom bolu njega ugrizla.
On je zgrabio mlađu devojčicu koja je prisustvovala toj sceni i sa njom krenuo da napusti stan, na šta je Nataša pokušala da ga spreči udarcima u glavu. On je pobegao sa devojčicom, ona je ostala u potpunom šoku i počela da drhti i plače. Nije se setila ni broja mame da je pozove da dođe po nju.
Sat kasnije, na vrata dolazi njen svekar sa njenim roditeljima i kaže da to tako više ne može, da je ona ugrizla njegovog sina, da spakuje stvari i napusti kuću.
Ona je pod pritiskom svekra, koga se inače boji, napustila stan, što veruje da joj je velika greška, jer ju je izbacila osoba koja tu ni ne živi. Na sudu je međutim rečeno da je ona sama napustila stan, iako je formalno bila izbačena, što njenom slučaju daje potpuno drugu konotaciju.
Nataša je otišla u policiju da prijavi nasilje, na šta joj policijska službenica Dragana Trivunović savetuje da dobro razmisli šta će da uradi, jer njemu preti 30 dana pritvora za tu situaciju, što bi moglo da utiče na porodicu. Time joj je praktično sugerisala da ne bi trebalo da ga krivično goni i tuži, jer je „strašna stvar da vam policija uđe u kuću“.
Nataša je rekla da želi da se razvede, na šta joj je policijska službenica rekla da napiše da je on nikada nije fizički zlostavljao, napadao i slično, pošto, kako joj je sugerisala, ne želi da ga „krivično goni“, jer u slučaju da se oni sutra pomire, oni u policiji koji rade na porodičnom nasilju će biti krivi.
Ja sam je tada poslušala i zažalila zbog toga. Kasnije sam je, kaže Nataša, zamolila da nikada više osobu koja je doživela porodično nasilje ne savetuje onako kako je mene savetovala.
Nataša inače ima i lekarski nalaz o povredama koje je zadobila toga dana. Lekarski nalaz istog dana uzima i njen muž, i oni na sudu ukrštaju svoje nalaze. Njegovi nalazi su iz privatne lekarske klinike, koja njih inače porodično leči, a na kojima piše da ima teške povrede glave, kao da sam ja, kaže Nataša, Majk Tajson.
Njen muž se na sudu uporno poziva na Natašinih mesec dana rekreativnog treniranja kik-boksa, kako je ona njega prebila koristeći tu tehniku.
31. maja Nataša podnosi prijavu za nasilje i brakorazvodnu parnicu. Nekoliko dana kasnije, njen suprug u svoje ima i u ime dece, podnosi krivičnu prijavu protiv supruge. Tu navodi da ona sve vreme braka vrši psihičku i fizičku torturu nad njim, da ga je vređala i tukla, pretila da će napasti njegov život i telo, vređala ga i nipodaštavala, a što je sve činila pred decom. Na taj način je, navodi se u tužbi, svojim drskim i bezobzirnim ponašanjem ugrozila njegovo spokojstvo, telesni integritet i duševno spokojstvo.
On iznosi i detalje njihovih svađa i tvrdi da joj nikada ni na koji način nije uzvratio ili bio agresivan prema njoj, već je samo gledao da se zaštiti od nje, da ona ne povredi njega ili decu.
Od kada je napustila stan, 23. maja, deca su sa njom bila kod njenih roditelja. Mlađa ćerka, koja je prisustvovala sceni nasilja, nije htela uopšte da komunicira sa ocem, a starija, koja je tada bila na rekreativnoj nastavi, takođe odbija kontakt sa ocem, pošto joj je mlađa ispričala šta se desilo. 6. juna Nataša se sreće sa svojim suprugom ispred škole u koju ide starija ćerka. To je momenat kada ona gubi decu.
Pošto su obe ćerke rekle da ne žele da budu sa tatom, on je shvatio da ih definitivno gubi, posebno jer im i nije bio posvećen. Tako je on Natašu tog dana presreo ispred škole i rekao joj da hoće da uzme decu, da su oboje zakonski staratelji i da dete treba da bude sa njim. Tražio je na sat vremena i rekao da će je vratiti. Pošto je on tu već počeo da bude glasniji i da maše rukama, Nataša je, da ne bi izazivala scenu, pristala da mu da dete na sat vremena. Ali, on se ne pojavljuje ni za sat, ni za dva, a i sutradan joj se ne javlja. Ona odlazi ispred škole i vidi da je on doveo dete u školu. Pošto to popodne i mlađa treba da se vrati iz Škole u prirodi, Nataša veruje da će je uzeti iz škole i otići ispred vrtića da sačekaju mlađu ćerku i odu da pojedu tortu koju su zajedno pravile.
Kada Nataša pozove vaspitača da vidi kada tačno deca stižu sa puta, vaspitač joj saopštava: „Zar vi ne znate? Vaš muž je sa starijom ćerkom i u pratnji roditelja uzeo mlađe dete pre polaska autobusa i oni su otišli!“
Nataša je odmah prijavila otmicu dece, na šta je dobila odgovor: „Smirite se, gospođo, nemoguće je da će on oteti decu.“
Takođe su joj rekli da trenutno nema nikoga iz Odeljenja za nasilje u porodici ko bi mogao da je sasluša i da ona dođe sutra. Kada je sutra došla, službenica Brankica Đorđević joj kaže da će njoj sigurno biti oduzeta deca, jer je on dostavio jake video-dokaze da ga ona udara i napada.
Odmah 8. juna njen suprug podnosi Prvom opštinskom sudu zahtev gde, zbog Natašine agresivnosti, traži određivanje privremene mere zabrane prilaska na razdaljini od minimum 30 metara i traži da ona plaća alimentaciju minimum 5 000 dinara po detetu.
Ona ne zna gde su deca i prvi put ih čuje 9. juna, kada joj se starija ćerka javlja na telefon i kaže da su leteli avionom i da su na moru. Ona je tražila muža na telefon i pitala ga kako je mogao da odvede decu bez njenog znanja i saglasnosti, na šta je on odgovorio: ništa ti ne brini, i spustio joj slušalicu.
Ona 9. juna podnosi krivičnu prijavu Prvom osnovnom sudu u Beogradu zato što je on izveo decu bez njene saglasnosti. Naslovila je Molbom za hitno postupanje, jer, kako navodi, tuženi ciljano vrši psihičko nasilje nad tužiljom. Ona se obratila za pomoć i CSR i Sigurnoj kući. U CSR su joj rekli da tuženi ne odgovara na njihove pozive. S obzirom na to da ne može da vidi niti čuje svoju decu, traži da sud u što kraćem roku zakaže ročište za glavnu raspravu, da bi se privremeno dok traje parnica, uredilo viđanje maloletne dece sa roditeljima. Navela je i da tuženi pokušava da proda imovinu stečenu u braku i tako ošteti tužilju.
Njoj CSR daje preporuku da se, zbog svog psihičkog rastrojstva, smesti u Sigurnu kuću, gde bi joj pružili pomoć psihijatra i psihologa.
Tamo su joj objasnli da je ona bila žrtva četiri vrste nasilja: psihičkog, fizičkog, seksualnog i novčanog. Nataša je naišla na divan prijem u Sigurnoj kući i preporučuje svakoj ženi koja trpi bilo koju vrstu nasilja da im se obrati za pomoć.
20. juna Natašini advokati podnose krivičnu prijavu Prvom osnovnom javnom tužilaštvu protiv njenog muža, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo lažno prijavljivanje za nasilje u porodici. U prijavi se navode detalji da ona ima samo 45 kilograma i da je visoka 160 cm, a da njen muž ima više od 100 kg i da ih je samo dovoljno videti zajedno i zaključiti kome je od koga potrebna zaštita. Navodi se i da je prijava protiv Nataše puna nebuloznih konstrukcija, koje vređaju inteligenciju onog koji je čita.
Onda je zakazano prvo ročište po tužbi njenog muža, bez obzira na to što je ona tužbu podnela pre njega. Po njenoj tužbi se ne zakazuje ročište.
On traži da se Nataši zakaže psihijatrijsko veštačenje, jer ona njega stalno bije i pada joj mrak na oči često. Traži da to obave sudski veštaci iako, po praksi, svoje mišljenje prvo daje Centar za socijalni rad. On međutim ne želi da Centar za socijalni rad da svoje mišljenje, jer „nemaju adekvatan tim psihologa“, već se obraća sudskim veštacima. Sudija Lidija Alagić to odobrava i određuje da se uradi psihijatrijsko veštačenje.
Komisija veštaka treba da se izjasni na okolnost procene roditeljske podobnosti parničnih stranaka, njihove strukture ličnosti i i njihove motivacije za roditeljstvo, na okolnost kvaliteta odnosa između roditelja i dece i njihovog vaspitnog pristupa.
Komisija donosi mišljenje 5. jula. Samo dva dana kasnije sudija Lidija Alagić donosi rešenje na 12 kucanih strana o tome da se deca povere ocu na samostalno staranje. Rešenje donosi u odnosu na komisijsko mišljenje lekara, koje nije potpisala jedna od članica komisije. Sudija Alagić donosi rešenje bez mišljenja Centra za socijalni rad, koje je u sud stiglo dan kasnije, 8. jula.
Komisija veštaka nije psihijatrijski veštačila majku. Ona rešenje o tome da će njen muž samostalno vršiti staranje nad dve devojčice dobija 14. jula. Veštaci su odlučili da zbog hitnosti predmeta u najkraćem roku donesu odluku, u kojoj navode da je otac dece podoban za vršenje roditeljskog prava nad decom, iako ga veštaci nisu uživo videli sa majkom dece. Sudija Alagić navodi da u potpunosti prihvata mišljenje veštaka, jer je “verodostojno, tačno, objektivno, detaljno obrazloženo“ i da zato smatra da je otac dece podoban za vršenje roditeljskog prava.
U rešenju se navodi da sud u radnjama tužioca protivtuženog nije prepoznao akt nasilja kako tužilja navodi, ljubomora sama po sebi ne predstavlja akt nasilja, gubitak poverenja i sumnja u iskrenost takođe ne predstavljaju akt nasilja, a događaj od 22. maja prouzrokovan je upravo neprimerenim ponašanjem tužene protivtužilje koja je otimanjem telefona i nedozvoljavanjem tužiocu da je uveri zbog čega sumnja u nju, praktično inicirala konflikt koji se završio udaranjem tužioca protivtuženog po glavi i griženjem ruku.
Sud je naveo da je Nataša odbila da se odazove pozivu komisije za veštačenje, iako je ona rekla da je poziv primila kasno i da je molila za drugi termin koji joj nisu dali. Takođe, sud zaključuje da kod majke ne postoji želja da vidi svoju decu i da zapostavlja interese svoje dece. Sudija Alagić ponašanje majke proglašava – manipulacijom.
Po rešenju sudije stiče se utisak da se sudi Nataši, da li je ona dobra žena, i da je odgovorna što nije dala telefon. U Ustavu Srbije, u članu 41, piše da je tajnost sredstava komunikacije nepovrediva, a odstupanja su dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda.
U mišljenju Centra za socijalni rad, koje nije uvršteno u odluku suda, navodi se da je otac dece odbio saradnju za CSR, jer sumnja u njihovu objektivnost. Navodi se da je celishodno da sud izrekne mere zaštite u porodici i da se odrede mere zaštite onako kako je Nataša tražila u tužbi koju je podnela sudu. Navodi se i da je otac kompromitovao svoje roditeljsko pravo, narušio duševni mir i spokojstvo svoje maloletne dece i da je u interesu dece da sud odredi privremenu meru kojom će majka Nataša samostalno vršiti roditeljsko pravo. U interesu je dece, navodi se, da se donese mera kojom će otac viđati decu dva puta mesečno po jedan sat.
Ovo je mišljenje potpuno suprotno od onoga koje je doneo sud.
Natašin pravni zastupnik je tražio izuzeće sudije i porotnika, ali odluka nije doneta.
Nataša je prvi put videla decu 13. jula u Centru za socijalni rad, prvi put od 7. juna. Tu su prisutni njen muž i radnici Centra. Susret sa decom je bio emotivan i tužan. Devojčicama je to malo vremena, neće da se odvoje od majke.
Već sledeće srede ona ponovo dolazi na viđenje sa decom, gde je čeka dopis koji je njen muž uputio Centru za socijalni rad, da deca neće doći jer ih on vodi na more na tri nedelje.
Zato je majka u strahu da će se deca otuđiti od nje. Takođe je rekla da joj je mlađe dete reklo da joj baba po majci traži da je dete zove "mama". A kada su joj deca, prilikom jednog od poslednjih viđenja, potrčala u zagrljaj, otac im je zabranio da to urade.
Nataša mu je rekla: „Kako te nije sramota, ne postoji zakon koji brani deci da zagrle majku!“
Posle toga su joj u CSR rekli da je stigao dopis od njegovog advokata, u kojem se navodi da ona, na osnovu prethodne reakcije, opet izražava bes i ljutnju i da mu je pretila.
Takođe su joj vaspitači u vrtiću rekli da ne dolazi po svoje dete, jer je otac njima doneo rešenje da je samostalni staratelj, i da se više ne pojavljuje u vrtiću ili da ne bude na toj strani ulice gde je vrtić.
Iako, pravno, sud ne može odlučivati o vršenju roditeljskog prava bez mišljenja ustanove specijalizovane za porodične odnose, u ovom slučaju CSR, Nataša se našla u situaciji da je odluka doneta bez tog mišljenja.
Nataša će nastaviti svoju borbu, pravnim putem, da ulaže žalbe, prigovore, tužbe i nada se da će jednog dana makar jedna njena tužba biti usvojena.
.jpg)
