Izvor: Blic, 17.Jan.2017, 21:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lav Dijaz za "Blic": Pasivnost i apatija su opasne
Opuštena, prijatna atmosfera u “Prokletoj avliji”, zdanju u srcu Drvengrada gde su jedan do drugog prostori hrane za dušu i telo (restoran, bioskopska dvorana, bazen...). I dok traje projekcija u Veneciji nagrađenog četvorosatnog filma „Žena koja je otišla“, reditelj Lav Dijaz ispija piće i uz smešak prihvata razgovor...
“Raduje me što sam ovde“, kaže on i dodaje: “Prvi put sam u Srbiji... Neobično je, intenzivno.“
Drugačije nego što ste očekivali?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
- Nisam ništa posebno očekivao... Možda drugačije nego što sam pretpostavljao. Ali ovo je festival, festivalska atmosfera... I to festival potpuno drugačiji od drugih. A to i daje neku posebnu sliku. No, kažem, lepo je što sam ovde.
Nagrađeni ste u Veneciji. Šta vam je to značilo, donelo?
- Nagrade su nagrade, ali ne snimam filmove radi nagrada, ne radim ih ni da bih zaradio novac. Filmove radim radi filmova, radi umetnosti... Uvek me privlačila estetika i dubina filma.
Šta za vas znači bavljenje filmom?
- Odgovornost. Zato mi motiv nije marketing, novac.
Vaši filmovi su prilično dugi: “Žena koja je otišla” traje četiri sata, “Uspavanka za tužnu misteriju“ devet...
- Nisu dugi, slobodni su (smeh).
U filmu “Žena koja je otišla” pitate gledaoce o ljubavi, bogatstvu i siromaštvu, društvenim elitama moći, beznađu...
- Dopada mi se pitanje i kako ste gledali film. Treba da se pitamo!
I šta mislite? Možemo li uticati na stvari?
- U osnovi da, ali to je dug proces. Jer na delu su sistemi. Javni, tajni, ali čvrsti. To su pravila rada, pravila filma, pravila ovoga, onoga... Nije ni lako ni jednostavno uticati, ali možemo verovati u promenu, u pomeranje stvari... Uostalom, zato i radim filmove.
Kako gledate na zbivanja kada je reč o ekonomskoj krizi, migrantima, neoliberalnom konceptu...?
- To je krug i neka vrsta uzročno-posledičnih procesa. I nije reč o tome da se ne zna kako će se stvari odvijati. Mnogi ljudi znaju, ali se ne radi ništa. Pasivnost i apatija su zapravo veliki problem. To je vrlo opasno. I kad ljudi uvide kuda ih je to odvelo biva kasno, il’ prekasno. Jer stvari u međuvremenu postaju sve gore i gore.
U filmu “Uspavanka za tužnu misteriju” govorili ste i o Filipinskoj revoluciji, a činili ste to bez nasilja, s puno poetike, ima i mitova?
- Moja namera nije da šokiram ljude prikazujući nasilje, nego da u gledaocu pobudim osećajnost i misaonost. A što se filmova o prošlosti tiče, mislim da prošlost ne treba zaboraviti, treba je preispitivati... Film je medij koji ima snagu, koji neke stvari može učiniti besmrtnim. I kada gledate istorijska zbivanja, bilo u dokumentarnom ili igranom filmu, to na neki način postaje deo sadašnjosti te se i na taj način život i film prepliću. Pominjete mitove, pa oni su i danas deo života. Mitovi se i danas stvaraju.
Vaš sledeći film je...
- Mjuzikl
Počeci u svetu filma
Dijaz je, kaže, odrastao, gledajući doslovce mnogo filmova. “Moj otac je bio filmski fanatik, a živeli smo u šumi na jugu zemlje i svaki vikend odlazili u grad gde su bila četiri bioskopa u kojima su se prikazivali različiti filmovi iz različitih kinematografija.”
Kao mladić studirao je ekonomiju i pravo, a profesor književnosti, u nekom trenutku, zadao im je da napišu kritički osvrt na film “Manila in the Claws of Light” filipinskog reditelja Lina Brocke, koji prikazuje jedno vrlo mračno i brutalno razdoblje.
“Bio je to snažan i divan film. Na mene je ostavio vrlo jak utisak. Pomislio sam da bih možda i ja mogao praviti tako nešto, poželeo sam da budem reditelj.”
.jpg)
