Izvor: Blic, 21.Jun.2017, 11:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LJUBAV LAZARA I HARISA Odrastali su uz "NE ŽELIMO SINA PEDERA", a sada se konačno slobodno drže za ruke
Ovo je priča o Lazaru i Harisu, momcima koji u svojoj ljubavi nisu mogli javno da uživaju ni u Beogradu, niti u Sarajevu. Nisu želeli da žive u okruženju koje ih ne prihvata, tamo gde stalno moraju da strahuju od osude i nasilja. Zato već godinu dana žive u Frankfurtu.
Oni su za Dojče vele ispričali svoju priču, ali uz molbu da ostanu anonimni. Prenosimo delove teksta. "U porodicama nikada nismo imali podršku. Uvek su sa strane ili usput komentarisali kako ne žele sina >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pedera. Kod nas je i dalje najbitnije šta će reći komšija i kako to objasniti drugima", priča 25-godišnji Haris iz Sarajeva, koji se zbog takvih komentara nikad nije usudio da sa roditeljima razgovara o svojoj seksualnosti.
- Veoma je teško reći da si gej u okruženju u kojem smo živeli. Bilo me je strah reakcije, a zatim i pitanja koja bi mogla da uslede. Ni ja svojim roditeljima to nisam nikada rekao - kaže Lazar.
Zlostavljanja u porodici i prisilno lečenje
U Srbiji i Bosni i Hercegovini postoje mnoge organizacije koje na zaštiti i poboljšanju stanja prava LGBTI populacije. Jedna od njih je i Sarajevski otvoreni centar (SOC), koji je u maju objavio "Rozi-izveštaj" u kome je dat sveobuhvatan pregled stanja prava lezbejki, gejeva, biseksualnih, transrodnih i interpolnih osoba u BiH.
- Roditelji svoju decu fizički i psihički zlostavljaju, zatvaraju ih i prisilno leče, a u tome učestvuju i braća i sestre. U školama se nasilje koristi kao zajednički imenitelj da se ponize i zastraše sva deca koja se ne uklapaju u očekivane društvene kalupe. LGBTI deca su zato veoma često meta nasilja prouzrokovanog homofobijom i transfobijom - kaže za DW Emina Bošnjak, izvršna direktorka SOC, naglašavajući da ni za jedan od tih problema još ne postoji adekvatan odgovor institucija u BiH.
Ljubav sa oženjenim sveštenikom
I Lazar i Haris kažu da je u Beogradu ipak malo lakše živeti kao LGBTI osoba, nego u Sarajevu. Postoje mnogi gej-klubovi, održava se i Parada ponosa… Ali ipak, ljudi koji bi se i pojavili na tim mestima, boje se da ih neko ne vidi i prepozna. Lazareva prva veza bila je sa pravoslavnim sveštenikom koji je bio oženjen.
- To je trajalo devet meseci. Naravno, ni danas niko za to ne zna. Ogroman broj ljudi krije svoju seksualnost ili živi u lažnim brakovima bez ljubavi, u kojima lažu prvenstveno sebe, pa onda i ostale - kaže Lazar.
U BiH je u poslednje dve godine ipak bilo određenih pozitivnih pomaka, kaže Emina Bošnjak.
- Međutim, ono što nedostaje jeste da u institucijama shvate da su LGBTI-osobe u stvari građani i građanke BiH - kaže ona.
Bolji život u Nemačkoj
Lazar i Haris nisu želeli takav život. Otkako su došli u Nemačku, njih dvojica po prvi put mogu glasno da kažu da su u vezi. Cena za to bila je odlazak iz domovine. U Frankfurtu su registrovali partnerstvo i srećni su što bez straha mogu da se drže za ruke dok šetaju ulicom.
- Onaj ko te voli, voleće te zbog tebe, a ne zbog tvoje seksualnosti ili odabira partnera. Zbog toga bismo svim pripadnicima LGBTI zajednice na Balkanu preporučili da budu ponosni i vole sebe onakvima kakvi jesu. Ali i da istovremeno paze da ne povrede ni sebe, a ni one koji ih vole - kaže Lazar.
.jpg)
