Ko nas čuva od čuvara  

Za organizovani kriminal je jedna od osnovnih karakteristika njegova povezanost sa nekim strukturama vlasti. Česta je pojava da moćne kriminalne organizacije imaju "insajdere" i u nekim državnim organima. Poznati čikaški mafijaš Al Kapone svojevremeno se hvalisao da "poseduje" ne samo svoje advokate, već i državne tužioce, sudije i članove porote, što je uostalom bilo i očigledno. Kada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je ipak preterao u prkošenju državi, ni to mu nije pomoglo, ali je zanimljivo da ova svojevrsna "ikona" organizovanog kriminala u SAD nije odgovarala za brojna svojeručna i naručena ubistva i druga teška krivična dela, već samo za utaju poreza, koja se jedino mogla dokazati.

Nedavno je u Nemačkoj kao bomba odjeknuo pravosudni skandal u pokrajini Saksoniji, kada je otkriveno da su neki policajci i državni tužioci, ali i političari bili povezani sa organizovanim kriminalnim grupama, te direktno umešani u slučajeve trgovine ljudima, lanac organizovane prostitucije, ali i u druga teška krivična dela. Zanimljivo je da je izveštaj o ovome (to podseća na našu nekadašnju "Belu knjigu") napravila nemačka Savezna obaveštajna služba (BND), u čiji delokrug rada, po pravilu, ne spada bavljenje klasičnim kriminalitetom.

Krivični postupak u starom Rimu je bio veoma sličan građanskoj parnici, pa je tužilac bio sam oštećeni ili njegov zastupnik. Tužilac je ponekad imao i poseban rizik. Ukoliko ne bi uspeo da dokaže optužbu, ne samo da bi optuženi bio oslobođen, već bi tužilac bio žigosan usijanim gvožđem, pa bi mu na čelu ostajalo slovo koje ga je označavalo klevetnikom. Srećom, savremenim tužiocima ne prete ovakve opasnosti, što nikako ne znači da je njihov posao bezopasan. Poznati rimski pravnik Ciceron je govorio da smo "svi sluge zakona da bismo bili slobodni". Zakon svoje puno dejstvo može ostvariti samo ukoliko se jednako odnosi na sve. Javni tužilac deluje prema načelu legaliteta shodno kojem uvek mora krivično goniti onda kada ima dovoljno dokaza iz kojih proizlazi osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. On u tome ne može arbitrirati, ali je potpuno slobodan u oceni da li postoji dovoljno kredibilnih dokaza. Demokratske države, utemeljene na podeli vlasti, sudijama garantuju nezavisnost, dok državnim tužiocima omogućavaju samostalno delovanje, a u nekim pravnim sistemima, na primer u Italiji, i sami državni tužioci imaju punu nezavisnost. Državni tužioci su u većini država ili deo izvršne vlasti ili su veoma bliski njoj, ali to ne znači da nisu funkcionalno nezavisni u svom delovanju. Na primer, nedavno je u Nemačkoj jedno državno tužilaštvo, suprotno volji izvršne vlasti i nezavisno od zvanične nemačke spoljne politike, izdalo naloge za hapšenje desetak agenata CIA-e umešanih u slučajeve otmica nemačkih građana.

Kod nas se poslednjih dana intenziviraju polemike o razlozima za određeno činjenje i nečinjenje javnih tužilaca, te se iznose razna objašnjenja za neka postupanja ili propuštanja u konkretnim krivičnim predmetima. Treba imati u vidu da se bez obzira na moguće greške pojedinaca u pravosuđu ili čak na podleganje pritiscima, nikada ne sme paušalno optuživati celo pravosuđe ili njegov veći deo. Svaka krivica mora biti ne samo validno dokazana, već je ona uvek individualnog karaktera, a država je dužna da pažljivim, ali energičnim reformisanjem pravosuđa stvori sve potrebne uslove da ono zaista deluje nezavisno, tj. na način na koji je davno narodni pesnik definisao idealno pravosuđe – koje postupa "ni po babu ni po stričevima". Iskustvo pokazuje da isto kao što se ponekad kaže da "iza svakog uspešnog muškarca stoji žena" – u pozadini većine zloupotreba u pravosuđu povezanih sa organizovanim kriminalom, stoje neki moćni ljudi "iz senke", tj. određene političke figure. Stoga se lako može dogoditi da se i ovde ispolji situacija u kojoj je "gonjena lisica, a isteran vuk". Svako krivično delo nosi u sebi određeni stepen društvene opasnosti, ali ono po logici stvari, uvek najteže pogađa neposrednu žrtvu – ubijenog čoveka i njegovu porodicu, lice koje je pokradeno, ženu koja je silovana itd. Međutim, ako krivično delo učini neko ko je inače dužan da građane štiti od kriminala, ili subjekt određene grane vlasti, onda takvo krivično delo ima dodatnu težinu. A ukoliko je ono učinjeno radi pomaganja eksponentima organizovanog kriminala, onda ono stiče i jednu specifičnu "mega" komponentu opasnosti po društvo i pravni sistem, koja deluje tako da se građani moraju zapitati – "ko će nas čuvati od čuvara ?"

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

[objavljeno: ]

0 0

Dodajte komentar