Izvor: SandzakPress.net, 13.Feb.2016, 12:24   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Horor na novopazarskom porodilištu

Kao i većina majki u Novom Pazaru i okolini, teško mi je padalo što ću se poroditi u Novom Pazaru. Sve priče kojih sam se naslušala su mi stvarale veliku napetost, strah, nervozu i vrlo često jaku paniku. Jedna mi je rođaka pričala da se njenoj komšinici dijete udavilo od pupčane vrpce, jer su je doktori ostavili da se sama porodi, zato što je druga koja se istovremeno porađala bila imućnija i od njenog muža su očekivali čašćavanje. Pa su svu pažnju usmjerili na nju.   Svi smo >> Pročitaj celu vest na sajtu SandzakPress.net << čuli za slučaj bračnog para Hazirović. Ja znam još najmanje dvije familije koje su prošle gore, ali koje nisu imale snagu i petlju da izađu pred javnost. U oba slučaja su doktori uklonili reproduktivne organe majkama i to što je najcrnje, bez ikakvog valjanog objašnjenja. Pa je jedna majka sada ostala bez mogućnosti da ima djecu, što je navelo na usvajanje djeteta. S druge strane, neke starije majke kažu da je sada malo bolje stanje nego što je bilo prije. Kažu da je neki doktor iz Raške na taj način uništio stotine žena u Novom Pazaru. Da! Stotini žena je skinuo reproduktivne organe! Kažu da je to radio iz mržnje prema muslimanima dok je radio u Novom Pazaru. A sada da vam ispričam moju, savremenu, priču. Od trenutka kada sam ušla u bolnicu, ispred mene je već stigla na prijem jedna pokrivena žena. Dugo se ubjeđivala na hodniku sa medicinskim osobljem. Jedna sestra, za koju sam kasnije saznala da je iz Kraljeva, joj je kazala: „Skini to sa glave.“ – aludirajući na hidžab – „Ovo je zabranjeno kod nas. Ovo je državna bolnica.“ Jedan muški ginekolog je prošao ispred njih dok je trajala rasprava i dobacio: „Ako vam se ne sviđa, nađite neku šerijatsku bolnicu.“ Iako nisam pokrivena, sav događaj me je jako potresao. Imala sam osjećaj da sam došla u koncetracioni logor. Ja sam prošla dalje. Jako me je interesovalo šta je na kraju bilo sa tom ženom. Doveli su me do sobe gdje se trebam smjestiti. Tu su bile još četiri žene u jednoj sobi. Pokazali su mi krevet gdje trebam leći. To je bio dušek bez posteljine koji je bio užasno prljav, umazan i ljepljiv od prljavštine. Užasno mi je bilo kada sam to vidjela. Donijeli su mi čaršav i spavaćice. Obukla sam. Sestra koja mi je to donijela je bila jako neljubazna već pri prvom susretu. Strah me je bilo da bilo šta pitam. Iz njihovih lica izbija neka ogorčenost. Sivilo. Upoznala sam se cimerkama i one su mene odmah upoznale sa najvažnijom stvari u porodilištu: „Pazi se buba!“ Jeste. Buba. Iz tog razloga se ne gasi svjetlo po cijelu noć, jer nastaje invazija. Majke koje su se porodile su imale bebe pored sebe, pa su strahovale da im one ne šetaju po licu. Cijelu noć, skoro ni jedna od nas nije spavala od straha. Oko mog kreveta su bili ostaci gaze i krvavih uložaka koje dan za danom „čistačica“ ne dira i ostavlja da se usmrdi. Ujutru. Doktori ginekolozi su upali u našu sobu, bez ikakve najave. I pregledali nas. Jedna je majka, koja je bila pored mene, plakala nakon pregleda. Upitala sam je šta joj je. Kazala je da je ona inače pokrivena i da joj nisu dozvolili da zadrži hidžab i da je pregledava ženska doktorka koja radi u bolnici i koja je pregledavala dok je bila trudna. Kazala je da ne smije da priča mužu, jer bi se on žestoko naljutio i napravio bi haos. Kada ga je nazvala na telefonu kazale je: „Ne brini. Sve je u redu. Pregledava me doktorka, sve je po planu.“ To je još jedna stvar koja me je jako pogodila. Nisam pokrivena, ali sam uvijek poštovala žene sa hidžabom. Na njih sam gledala kao na svetinju i kada sam vidjela kroz kakva iskušenja i ponižavanja prolaze u srcu Novog Pazara, dobila sam želju da ja, umjesto njih, dignem glas! „Zašto šutite!? Zar vas i nas islam uči da šutimo!? Evo ja ću umjesto vas da dignem glas i da pošaljem medijima da se zna kakav se genocid dešava u opštoj bolnici u Novom Pazaru, a naročito na Porodilištu.“ Kasnije sam na hodniku srela i onu sa ulaza. Jedva sam je prepoznala. Bila je bez hidžaba i u kratkoj spavaćici. Izgledala je izmoreno. Na licu joj se vidio očaj i kao da se predala. Na trenutak sam mislila: „Ova žena neće preživjet porođaj“ Imam rođaku u Njemačkoj. Pričala mi je u kakvim uslovima se žene tamo porađaju. To je nebo i zemlja! Kod nas, kao da su iskonstruisali bolnicu da ubija ljude! Da ubija majke! Psihički i fizički! U Njemačkoj žene sa hidžabom ne preživljavaju nikakvu diskriminaciju. Dok smo brojale minute u sobi, otvorila sam temu hidžaba. Imala sam želju da pričam o suštinskim problemima. Ova inače pokrivena pored mene, jako joj je teško padalo što otvaram tu temu. Jedna druga je ispričala da neka njena sestra se porađala u Kraljevu. Nosila je hidžab čak u porođajnoj sali, nisu joj branili. Kaže da se najviše hvalila na ljubaznost. Čak je jedan doktor iz Kraljeva nakon što je pregledao kazao: „Šta vam rade tamo u Pazaru?“ Kakav paradoks! E moj Pazare! Šta ti se to dešava? E moj Pazare, plakala bih dan i noć, na šta si spao. I ne čudi što svi bježe od tebe. I ne čudi što se narod ovako masovno iseljava! Sljedeću noć sam osjetila veliku glad. Nisam htjela moje da cimam da mi donesu nešto toplo da jedem u sred noći. Kazale su nam sestre da ko želi da jede može otići do kuhinje. Otišla sam u nadi da ću naći bar nešto samo da utolim glad. Sada slijedi scena koja me najviše potresla i koju ću doživotno pamtiti! Vidjela sam na stolu u posudi gomilu hljeba, prekrivenu krpom. Rekoh: „Odlično, evo malo hljeba“ Kada sam otkrila hljeb, uslijedio je šok! Hljeb je cijeli bio prekriven bubašvabama!!! Pala sam u nesvijest. Kasnije sam se probudila u mom krevetu. Bila sam izbezumljena. Kada sam malo došla k sebi, počela  sam pričati cimerkama šta mi se desilo, a jedna, koja se već četvrti put porađa me sasječe: „Naviknut ćeš se vremenom“ Od tog trenutka dok nije došlo vrijeme za porođaj, pravila sam se da sam mrtva. Pokušavala sam da ne razmišljam. Da isključim mozak, da bi sve to lakše podnijela. Hvala Bogu, nisam dugo ležala, već naredni dan su počeli bolovi. Pitala sam doktora da li je bolje na prirodno. On je kazao da nemaju vremena da se oko mene motaju dok se prirodno porodim. Čak je kazao da bi mu najlakše bilo da idem na carski, ali da nema razloga za to. Dali su mi indukciju. Došla je jedna druga doktorka da me porađa. Ne želim sada nikog da imenujem. Jer ne želim nikog da izdvajam. Možda ima dobrih, ali ja ih nisam srela. Svi su bili grozni. Po ponašanju i ophođenju. Svi su bruka i sramota. Bruka Pazara i sramota! I nek se srame svi koji su odgovorni za takvo stanje u bolnici na čelu sa trenutnim direktorom i na čelu sa svim direktorima koji su bili u prošlosti! Kako je tekao porođaj. O tome ne mogu da pišem detaljno. Previše je potresno za mene. Samo ću spomenuti nehigijenu. Stavili su me na krvav sto. Doktorka se drala i vikala na mene. Govorila mi je da manje vrištim. Ona je konstantno paničila. Panika, panika, panika … Mislila sam da se nešto bebi desilo. Čitava sam se pocijepala. Kasnije sam dobila opasnu infekciju koju sam dugo liječila. Kazale su mi da je sve to normalno, naročito za prvorotku. Ja sumnjam da su infekcije zbog ogromne nehigijene. Čak šta više, šili su me naživo, a da li je igla dezinfikovana, ne želim ni da razmišljam!  Da sam dobila neku zarazu ili smrtni virus, ne bi me čudilo, šta sam se nagledala. U jednom trenutku je doktorka urlala na mene govoreći: „Zašto nisi otišla u Kraljevo! Sada ja ne bi imala posla sa tobom!“ Porodila sam se. Rodila sam prelijepog sina i to je bila jedina radost u tom paklu. Jedva sam čekala da izađem, da sačuvam bebu od buba za koju je komentarisala jedna sestra prilikom pregledavanja moje bebe a iznad bebine glave na zidu se nalazila buba „Ma ništa mu neće bit“ i da je okupam, jer ih oni ne kupaju već se beba danima ulijepi i počinje im se koža guliti.  Bebe su bile ostavljene da spavaju na prljavim, uflekanim dušecima.Trudila sam se da mojima ne pričam o ovom hororu. Sada kada je prošlo 4 godine od tog porođaja, kada pokušavam da opet zatrudnim, dok preživljavam pomalo stres i na tom polju, riješila sam da ovo napišem. Riješila sam da dignem glas. Zašto Pazar šuti! Zar su ponosni Pazarci postali toliko poniženi? Dignite glas! Samo će se tako stvari riješit. Čula sam da se porodilište renovira. Nadam se da će higijena biti na većem nivou. Možda će se to i ispravit, ali neljubaznost, nestručnost i diskriminacija se neće uklonit renoviranjem porodilišta. Hoćemo renoviranje osoblja, rukovodstva ginekologije i bolnice. Renoviranjem cijele političke scene koja može uticati na ovo pitanje! Zato, dignimo glas! Ako ne znate kako, makar proširite ovu moju priču na facebooku! Pokrenimo masovnu priču na ovu temu! Uzdrmajmo tu jazbinu ljudi bez obraza koja nas ubija sve ove godine zbog njihove nebrige i nestručnosti!   osoba je željela ostati anonimna

Nastavak na SandzakPress.net...