Gruzijske ruže  

Posle dva meseca „megafon-politike”, zborova i protesta protiv predsednika Sakašvilija, Gruzini su se odnedavno vratili redovnosti, uz osećaj većine da je demokratija iz 2004. izdržala tešku probu. Njihova opredeljenja tokom „revolucije ruža”, za pristup Evropi i evroatlantskim integracijama, ostala su na koloseku. Institucije novog poretka nisu osporene. Sa ogrebotinama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je, iz dvoboja sa opozicijom, izašao jedino samouvereni Sakašvili. Grubo je prinuđen da razume da narod nema miljenike za sva vremena.

Predsednik je bio primoran da, ranije nego što je trebalo, izađe na birališta i proveri poverenje javnosti za mandat. Takođe, prinuđen je da pristane na prevremene parlamentarne izbore, verovatno već na proleće. Tako da će tek to zapravo pokazati širinu izgubljenog prostora vlasti, u korist njenih donedavno slabih protivnika.

Profiter situacije su Sakašvilijevi politički oponenti, ujedinjeni (bar većinom) u jedan jedinstven rivalski blok. Njihov pravi dobitak nije mogao biti izražen u predsedničkoj „trci pojedinaca”, sa 25 odsto glasalih za Gačečiladzea. Ali, i te kako će se pokazati brojem mesta u poslaničkim klupama, ukoliko Gačečiladze održi svoj savez do izbora parlamenta. Doskora premoćna vlast mogla bi konačno dobiti dostojnijeg protivnika.

To je ukratko fabula događaja, ali vihor u „gruzijskim ružama” čuo se i podalje od Tbilisija, gde je (zavisno od strane) različito tumačen.

Rezime većine inostranih analiza svođen je na vladarske manjkavosti šefa Gruzije. Uznet u sujeti „nezamenjivog”, gluv za tuđe mišljenje, Sakašvili je sve vreme ostao u nekakvoj groznici svojih ponavljanih parola („za demokratiju”, „za Zapad”, „za NATO”") – ne dosećajući se pri tome da vlada narodom „od krvi i mesa”. A da svaki narod (pa i Gruzini), na kraju dođe do stanja kada se upita šta je to što je izabrao. Da li šef države zna pošto su hleb i so?

Kada vlast Sakašvilija nije reagovala, Gruzini su izašli na ulicu. Predsednik je posegnuo za policijom. Posezanje Sakašvilija za policijom navelo je Zapad da se trgne. Mogao je podržati ili Gruziju ili „prozapadnog” Sakašvilija.

Evropa i Sjedinjene Države odlučile su se za prvo. Sakašvili je pozvan da ukine vanredno stanje, oslobodi medije i omogući izbore. Pojedinost da je šef Gruzije uprkos svemu dobio još jedan mandat (5. januara), ukazuje da mu je Zapad i samome spasao možda poslednji moralni kredit.

Aprila u Bukureštu, Gruzija bi trebalo da pristupi Akcionom planu NATO-a za članove – poslednjem koraku kandidata pre stupanja u ovu organizaciju. Referendum, održan kad i predsednički izbori, završen je prevagom raspoloženja „za” pristup paktu, od približno tri prema jedan (72,5 odsto). Svakako zaslugom Gačečiladzea, „zapadnjaka” u meri u kojoj je to i Sakašvili.

Obe strane priželjkuju da se to dogodi. Gruzija, u strahu od ponovnog potpadanja pod vlast jačajuće Moskve. NATO, zbog toga što bi posle izbijanja na granicu Rusije u zoni Baltika, s Gruzijom u članstvu zakoračio na Kavkaz. Smesta bi lakše disao Azerbejdžan, „kontrolor” nezavisnog protoka energije Kaspija na Zapad. Predsednik Alijev stremi istom cilju, ali se oseća zatočenikom krize u Nagorno-Karabahu, otcepljenom uz pomoć (ruski podržane) Jermenije.

Akcioni plan za članove je poslednji stepenik, ali posle „epizode Sakašvili”, evroatlantisti nisu izgleda više sigurni, treba li Gruziju propustiti na „stepenik” već sada, u Rumuniji? Prevladava, čini se, utisak da bi nestrpljivog Sakašvilija valjalo vratiti „na popravni”. Možda da od prevelike vlasti predsednika zaštiti gruzijsko pravosuđe, medije i slobode. Pokazalo se, u trenutku najvećeg iskušenja, „demokratska revolucija” Gruzije nije stradala od Rusa.Bila je u opasnosti od Sakašvilija.

[objavljeno: ]

0 0

Dodajte komentar