Gradsko zemljište i na poklon  

Privatizacija gradskog zemljišta je neophodna jer se jedino tako može postići efikasnost njegovog korišćenja. Inače, pravni osnov za privatizaciju državnog (gradskog) zemljišta nalazi se u članu 87 Ustava Srbije, usvojenog 8. novembra prošle godine. Ovo, između ostalog, u razgovoru za "Politiku" kaže Boris Begović, jedan od trojice autora studije "Privatizacija državnog zemljišta" (druga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dva autora su Dragor Hiber i Boško Mijatović). Autori su iz Centra za liberalno-demokratske studije i sa Pravnog fakulteta u Beogradu. Studija je urađena za potrebe Ministarstva privrede Vlade Srbije i završena je u prvom kvartalu ove godine.

Privatizacija je uslov za stvaranje tržišta gradskog zemljišta koje omogućuje investiciona ulaganja i privredni rast... Autori studije, po rečima Borisa Begovića, pošli su od činjenice da je gradsko zemljište heterogen resurs. Zbog toga je identifikovano pet različitih metoda privatizacije. To su, kako kaže naš sagovornik, restitucija gradskog zemljišta, zatim poklanjanje gradskog zemljišta, javna prodaja, javna prodaja gradskog zemljišta postojećim korisnicima, kao i davanje gradskog zemljišta u vremenski ograničen zakup.

Restitucija podrazumeva fizički povraćaj gradskog zemljišta bivšem vlasniku, odnosno njegovom nasledniku. Podrazumeva se da je to povraćaj one iste parcele koja je konfiskovana ili nacionalizovana u periodu posle Drugog svetskog rata.

Sledeći metod je, kaže Boris Begović, poklanjanje gradskog zemljišta postojećim korisnicima gradskog zemljišta, fizičkim i pravnim licima, koja uživaju trajno korišćenje, a koje su stekli u skladu sa zakonom.

Javna prodaja slobodnog gradskog zemljišta obavlja se aukcijom ili tenderom. Parcela se prodaje onome ko ponudi najvišu cenu.

Prodaja gradskog zemljišta postojećim korisnicima gradskog zemljišta koji su to pravo stekli na osnovu zakona može se prodati po simuliranim tržišnim cenama. Prodaju bi vršila agencija po ovlašćenju vlasnika (države).

Davanje gradskog zemljišta u vremenski ograničen zakup nije metod privatizacije u užem smislu te reči, već je pomoćni metod i prelazno rešenje.

Ustavom Srbije je predviđeno da se privatizacija državnog (gradskog) zemljišta može obaviti na osnovu zakona. Postoje, podseća naš sagovornik, dva nacrta zakona iz ove oblasti. To su Nacrt privatizacije građevinskog zemljišta, koje je pripremilo Ministarstvo privrede Vlade Srbije na osnovu studije "Privatizacija državnog zemljišta". Drugi je Nacrt zakona o denacionalizaciji. Ovaj nacrt zakona nije bio na javnoj diskusiji i ima nejasnoća o njegovom nastanku. Postoje indicije da je Nacrt zakona sačinilo Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, koje nije nadležno za ovu materiju. Kada je ministar Milan Parivodić postao koordinator za Ministarstvo finansija on je pomenuti nacrt zakona "preveo" u Ministarstva finansija. Pređašnja Vlada Srbije je ovaj nacrt zakona razmatrala i prihvatila ga, ali ga nije usvojila, veli Begović. Po njegovim rečima, postoje nesaglasnosti između Nacrta zakona o denacionalizaciji i Nacrta zakona o privatizaciji građevinskog zemljišta, odnosno Studije o privatizaciji državnog zemljišta. Naime, Studija o privatizaciji državnog zemljišta i Nacrt zakona o građevinskom zemljištu zalažu se za primenu tržišnih principa. Zatim, primenjuje se načelo po kome "zemljište nosi istu sudbinu kao i objekat koji je na njemu izgrađen". To je poznati princip još iz rimskog prava, koji nosi naziv Superficijes solo cedit.

U Nacrtu zakona o denacionalizaciji, u članu 31 dato je, tvrdi Boris Begović, slobodno govoreći, loše rešenje. Naime, Nacrt zakona u tom članu propisuje da vlasnik objekta na zemljištu plaća zakupninu vlasniku kome je vraćeno nekadašnje vlasništvo nad zemljištem. Država propisuje visinu zakupa. Na ovaj način dva pravna subjekta – vlasnik objekta i vlasnik zemljišta ne stupaju u slobodan i dobrovoljni ugovorni odnos, već se na osnovu zakona sprovodi prisilan zakup. Tu, po rečima Borisa Begovića, nema tržišnih odnosa. To bi ekonomisti nazvali bilateralni monopol.

Predlagači Nacrta zakona o denacionalizaciji shvatili su, kaže Begović, slabosti ovog rešenja, pa su već u narednom (32) članu Nacrta zakona predvideli da se posle deset godina zakupa poslovni odnosi između vlasnika zemljišta i vlasnika objekta na zemljištu reše ugovorno, na tržišnim principima. Ukoliko se to ne učini u roku od tri meseca, onda jedan od pravnih subjekata (ili oba) podnose sudu zahtev da odredi zakupninu. Računa se, kaže Boris Begović, da bi takvih zahteva bilo veoma mnogo i da bi oni "zatrpali" sudove. Moguće je da bi broj zahteva dostigao cifru i od jednog miliona.

Desetogodišnji period prisilnog zakupa zemljišta praktično predstavlja moratorijum na uvođenje tržišnih odnosa u jednoj značajnoj oblasti. U stvari, to je, po rečima Begovića, povratak na nekadašnje socijalističko administriranje u privredi. Odgovarajuće rešenje mogla bi da nađe nova Vlada Srbije i to izmenom pojedinih članova Nacrta zakona o denacionalizaciji.

Važno je reći da se Nacrtom zakona o građevinskom zemljištu predviđa ukidanje naknade za korišćenje gradskog zemljišta. Podrazumeva se, kaže Boris Begović, da će se stopa poreza na imovinu u određenom iznosu povećati... Moguće je i ukidanje naknade za uređenje gradskog zemljišta. No, to je, kako kaže naš sagovornik, kontroverzan problem. Prvo će se uraditi studija o ovom problemu, a tek onda doneti odluka o eventualnom ukidanju ove naknade.

Sa stručnjacima, kaže na kraju razgovora Boris Begović, autori Studije o privatizaciji državnog zemljišta nisu imali problema. Studiju su "napali" predstavnici nekakvih "nezavisnih institucija". No, u tim napadima, tvrdi naš sagovornik, nije bilo nijednog valjanog argumenta.
Stana Ristić

--------------------------------------------------------------------------

Poljoprivredno zemljište delimično vraćeno

Za razliku od drugih nepokretnosti oduzetih posle Drugog svetskog rata, poljoprivredno zemljište je u prethodnoj deceniji već delimično vraćeno. To je učinjeno prema Zakonu o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršavanja obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda koji je usvojen 1991. i već naredne godine starim vlasnicima i njihovim naslednicima vraćeno je oko 150.000 hektara. Inače, u ovom slučaju radi se samo o poljoprivrednom zemljištu oduzetom 1953. godine posle ustanovljenja maksimuma od 10 hektara i zbog neizmirenja obaveznog otkupa.

Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, posle Drugog svetskog rata agrarnom reformom i po ukupno 38 zakonskih osnova oduzeto je oko 750.000 hektara. Neki od starih vlasnika, po pravilu građani drugih zemalja poput vojvođanskih Nemaca, obeštećeni su još u doba SFRJ.

Prema poslednjem Predlogu zakona o denacionalizaciji koji je sačinilo pređašnje Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom poljoprivredno zemljište će se vraćati u naturi ili u slučajevima gde to nije moguće stari vlasnici bi trebalo da budu obeštećeni državnim obveznicama.

U Ministarstvu poljoprivrede kažu da, prema podacima Direkcije za imovinu, a na osnovu Zakona o evidentiranju fizička lica potražuju gotovo 300.000 hektara. To ne znači, međutim, da će biti i toliko zemlje za vraćanje jer nekoliko naslednika potražuje istu zemlju.

U najvećem broju slučajeva oduzeta zemlja je danas u državnom posedu, lako ju je identifikovati, sem u slučajevima komasacije, mada i o tome postoje podaci. Ovu zemlju većinom koriste poljoprivredna preduzeća, bilo privatizovana ili ne. Zakup državnih njiva koji je u toku ni u čemu restituciju ne ometa jer se one mogu zakupiti samo na tri godine. Realan problem u slučaju naturalne restitucije može da nastane samo ukoliko se neka parcela koja je predmet vraćanja nalazi u, na primer, sredini većeg kompleksa. U Ministarstvu poljoprivrede kažu da njima nije u interesu da se rasturaju veliki kompleksi, već da se racionalno koriste.
J. Rabrenović

[objavljeno: ]

0 0