Država je serijski ubica  

Država je serijski ubica koji se savršeno uklapa u samouništavajući srpski mentalitet sveobuhvatnog propadanja i bezizlazne apatije koji u svakom trenutku opstaje zahvaljujući hermetički zatvorenim ljudskim mozgovima u kojima se vekovima talože glupost, nepodnošljiv smrad i tišina bez granica

Ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić je uz svoje neizostavno nepodnošljive >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << gestikulacije pokušao da objasni zašto je Zorici Tomić, ambasadorki Srbije u UNESKO iznajmljen stan (duplex od 240 kvadrata) u elitnom delu Pariza za svega 7.000 evra mesečno: “Sastanci, ručkovi ili večere u rezidencijama ambasadora možda su najvažniji deo diplomatskog posla u UNESKO.“

Velikoj ambasadorki koja rešava Velike srpske probleme u Velikom Parizu treba Veliki stan i Velika plata od 5.000 evra, a za bezrezervni naporan rad u večitom ropstvu mukotrpnog ambasadorskog posla, verovatno joj je neophodan i Veliki...

Srpske vlasti svaki dan pozivaju svoje građane na štednju, a uzvraćaju podizanjem cena svih mogućih komunalnih usluga, kao i svega ostalog što je potentno i još uvek može da se diže – Svega, osim plata. Jedno su plate, drugo su zarade, jelte!

Dakle, jedan dvoiposoban stan u Subotici (53 m2) sa najminimalnijim troškovima u koje ubrajam ubitačne komunalije bez hrane, pića, krpica, obuće, skupih kozmetičkih preparata protiv bora i strija, dece (deca su luksuz), grubo košta oko 18.000 dinara (voda, struja, grejanje, telefon, kablovska, internet, zajednički režijski troškovi zgrade). E, sad, ako uzmemo u obzir da stanar prima platu između 25.000 i 30.000 din. dolazimo do senzacionalnog otkrića da država Srbija svojim, pravednim demokratsko opravdanim odlukama, sprovodeći zakone, a sve u interesu građana Srbije, ostavlja trajne posledice na nervni sistem svakog živog bića koje je sposobno da plaća ili da bude pokradeno. Troškove jedne porodične kuće ne smem ni da spominjem (između 20.000 – 30.000 din.)

Nekoliko stotina milijardi dinara je dug građana i privrede za električnu energiju i toplanu i to je osnovni razlog zbog čega struja i grejanje poskupljuju. Građani plaćaju sopstvene obaveze i tuđe dugove.

Moja prijateljica, između dva nervna sloma, često govori kako Subotičku toplanu mrzi najviše od svih građanoubilačkih javnih preduzeća u gradu. Kaže, ”Znaš, noću često sanjam toplanu u plamenu i sebe kako se smejem iz daleka sa kutijom šibica u ruci...“ Nastavlja u vidno uzbuđenom tonu, kukajući da država na potpuno legalan način parazitira u našim džepovima, mozgovima i životima, uništavajući svaki atom pozitivne energije i pozitivne misli. ”Ovi lopovi i ubice naroda neverovatnom brzinom kupe svoje žrtve, brže i od čuvene H1N1 svinjske gripe koja je do nedavno pretila da će istrebiti čitavo čovečanstvo, a posebno se bavila genocidom nad srpskom vrstom.“

Subotica drži neslavan rekord u Srbiji po broju pokušaja i izvršenih samoubistava. Svaki treći suicidni Subotičanin pati od nekog oblika depresije, potiče iz razorene porodice ili one koja ima problema sa alkoholizmom. Smrt je zagarantovana. Ako se sami sebe ne rešite na vreme, tu je država da vam pomogne u vašim naporima i pruži vam sigurnu ruku smrti.

Još uvek naivno verujemo kako svet ostaje na mladima. Kad kažem mladima, setim se današnjih klinaca i njihovih roditelja koji u svakodnevnoj borbi za preživljavanje naprosto ne primećuju ili ih ne interesuje da su im deca zaboravljena, zapostavljena, ogrezla u kriminalu, narkoticima, pijanstvu, nasilju, pa i organizovanim ubistvima... Većina naših sugrađana, da ne kažem, čitavih porodica nije u mogućnosti da se zaposli i da reši svoja najelementarnija egzistencionalna pitanja – kako preživeti danas i dočekati sutra? Sve veći broj građana je prinuđeno da živi od penzije svojih roditelja i tako svojoj porodici/sebi obezbede osnovne životne namirnice i pelene za dete.

Jedan prosečan penzioner sa penzijom od 12.000 din. ostaje dekintiran već nakon računa za grejanje. Sad se opravdano postavlje pitanje – kako pametno potrošiti ostatak siće, a ostati živ? Od kusura je nemoguće podmiriti preostale troškove. Da li privremeno živeti na vodi i suvom lebu, dok nas opomene i tužbe ne ubiju ili prodati dvoiposoban stan i lepo, dostojanstveno, preseliti se u manje zahtevniji prostor – recimo, kartonsku kutiju.

Potpuno obespravljeni penzioneri u isčekivanju svoje mesečne crkavice, plaču i čupaju se za kosu između dve nepodnošljive migrene (u više navrata gledala uživo) od kako su čuli veselu vest da ih vlastodršci izmenjenim zakonom o radu teraju na rad do smrti.

Predlog - odmah ukinuti penzijski fond!

U svakom trenutku, na vašoj je usluzi državno pogrebno preduzeće koje će vas direktno sa radnih mesta (pod uslovom da ga imate) ispratiti na vaš poslednji put do predviđenog grobnog mesta. Eto, da država izađe u susret građanima, pa da umesto penzije plati prevoz i pokop mrtvaca. Na ovakav način, vi ne brinete oko troškova penzije i oko crnog, hladnog i mračnog kutka u zemlji, a država bi se uverila da penzioner neće vaskrsnuti i nekim čudom zahtevati pravo na svoju crkavicu.

Imajući obzira i na buduće krizne godine, predlog idejnog rešenja bi evoluirao u trajnu Odluku - pravljenje masovnih grobnica za penzionere! Prvo, imamo praksu, iskustvo i znanje. Drugo, jeftinije je više mrtvih pokopati odjednom, nego svima plaćati grobno mesto i sahranu ponaosob.

Država je serijski ubica koji se savršeno uklapa u samouništavajući srpski mentalitet sveobuhvatnog propadanja i bezizlazne apatije koji u svakom trenutku opstaje zahvaljujući hermetički zatvorenim ljudskim mozgovima u kojima se vekovima talože glupost, nepodnošljiv smrad i tišina bez granica.

Verovatno ovako izgleda demokratska Srbija od kada nam je Predsednik Tadić u Novom Sadu nedavno poslao poruku mira, rekavši da je Srbija dostigla najveći stepen demokratizacije u svojoj istoriji.

0 0

Dodajte komentar