Cinizam jedne tužbe  

Podnošenjem kontratužbe otvorena je nova etapa dramatičnog pogoršanja odnosa dveju država; srbijanski je podnesak obogaćen i faktima o stradanju Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, što bi, valjda, trebalo da dokaže ključna opšta mesta balvan propagande Slobodana Miloševića i njegovih produkata, sklonost Hrvata ka genocidu i strah Srba od njegovog ponavljanja. Sve je to u državnim medijima >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << i izjavama srbijanskih zvaničnika uvijeno u oblandu objašnjenja istorijskih okolnosti koje su dovele do ponavljanja genocida

Srbija je u ponedeljak 4. januara podnela Međunarodnom sudu pravde u Hagu krivičnu tužbu u kojoj su saznanja ove države o zločinima počinjenim u Gospiću, Sisku, Pakračkoj poljani, Karlovcu, Osijeku, Paulinom Dvoru, Medačkom džepu, na Maslenici i tokom operacija Bljesak i Oluja, odgovarajući sa izvesnim zakašnjenjem na tužbu Hrvatske protiv nje, za isto krivično delo, podnetu 1999.

Time je otvorena nova etapa dramatičnog pogoršanja odnosa dveju država; srbijanski je podnesak obogaćen i faktima o stradanju Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, što bi, valjda, trebalo da dokaže ključna opšta mesta balvan propagande Slobodana Miloševića i njegovih produkata, sklonost Hrvata ka genocidu i strah Srba od njegovog ponavljanja. Sve je to u državnim medijima i izjavama srbijanskih zvaničnika uvijeno u oblandu objašnjenja istorijskih okolnosti koje su dovele do ponavljanja genocida.

Tako smo dobili još jedan dokaz sumanutog licemerja vlasti Borisa Tadića, preciznije održan je kontinuitet bezočnosti započet nepravičnom, po žrtve ponižavajućom presudom istog suda, koji je presudio da „Srbija nije saučesnik u genocidu i da na taj način nije prekršila svoje obaveze iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida. Glasovima 12 'za' i tri 'protiv' ovaj sud presuđuje da je Srbija prekršila obavezu da spreči zločin genocida po Konvenciji u smislu genocida koji je počinjen u Srebrenici jula 1995”. Za tu presudu, naravno, država Srbija nije kriva, uprkos bezočnoj odbrani njenih advokata koji su potezali čak i argument da Srbija u vreme srebreničkog masakra nije bila članica Ujedinjenih nacija. Kriva je, međutim, za to što nije pokazala nijedan znak razumevanja za težinu i ovakve presude - dakle, „nije učinila sve da spreči“ je u Srbji protumačeno kao fiškalski uspeh đavoljih advokata Stojanovića i Varadija, odnosno, šlagvort manijacima sa političke scene da seire zbog „nevinosti“ beogradske ratne mašinerije.

Nije Srbija reagovala na presudu MSP, nije prihvatila ni predlog deklaracije o Srebrenici koji su podneli Nataša Mićić i Žarko Korać, i predsednik Srbije Boris Tadić u februaru 2007. poručuje građanima i poslanicima: „Veoma je važno da Narodna skupština u najskorije vreme usvoji deklaraciju kojom će nedvosmisleno osuditi zločin počinjen na području Srebrenice, što bi takođe značilo ispunjenje jednog dela današnje presude“. Beskorisno, a slično se naslućuje i u ovom slučaju.

Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić otišao je,valjda, najdalje, rekao je da „namera i želja Srbije nije da se tuži, nego da gradi dobrosusedske odnose i sarađuje na putu ka intregaciji u EU“

Sa ovim cinizmom, ili bez njega, evo nas ponovo pred procesima u kojima će se teško doći do pravde; pojednostavljeno, državni posao Srbije, pokušaj osvajanja što veće teritorije u Hrvatskoj, uz podrazumevajuće nečovečno ponašanje prema Hrvatima, ocena je stručnjaka, neće biti okarakterisano kao genocid. Treba, međutim, verovati da ćemo iz procesa protiv Srbije i Hrvatske dobiti nove dokaze o planovima zvaničnog Beograda i njihovoj realizaciji, o učešću državnih rasposjasanih formacija koje neki zovu paravojnim u rušenju Vukovara i brojnim klanicima diljem Hrvatske. I o zločinima koje je prema svojim građanima počinila država Hrvatska, od deložacija, što je eufemizam za progon Srba s početka devedesetih, do zločina prema civilima u vojno-redarstvenim akcijama Bljesak i Oluja. Izvesno je da će najbolje proći advokati, čija se moguća zarada procenjuje na milione dolara.

Nemamo ohrabrujuće vesti iz Hrvatske o suočenju sa ratnim zločinima, o kažnjavanju zločinaca, vraćanju stanova, povratku. U Srbiji, pak, imamo glorifikaciju govora mržnje prema Hrvatima, defile desničara u javnom životu i bandoglavo inaćenje prema susedima.

Valjda je, nakon tužbe, najracionalniji i najprirodniji jezik fakata: mogući predsednik Hrvatske Ivo Josipović je šef stručnog tima koji je pisao tužbu protiv Srbije. Njega su pred drugi krug predsedničkih izbora podržale Demokratska partija Srba, Nova srpska stranka i Zajednica Srba u Hrvatskoj, izražavajući zadovoljstvo što Josipović "čvrsto stoji na pozicijama zaštite i razvoja ljudskih prava, socijalne pravde i jednakih šansi za sve građane Republike Hrvatske".

Možda njihov stav dođe i do još nekih Srba. Za početak u Beogradu i na Kosovu.

0 0

Dodajte komentar