Bulevar bulevara  

Centralnu ulicu u Vršcu koja je izvorno (Weiskirchen strasse) bila pokrivena kamenom kockom baš kao Jelisejska polja ili Crveni trg, sa kolonadama bogatih stabala koji su štitili narod od sunca i vetra, nosioci ,,modernosti,, su jednostavno obrijali, izvadili joj dušu i zalili asfaltom. Sve to za oko pet miliona eura!

U Vršcu je svečano otvoren Bulevar. Prisustvovali su ministri >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << Ivica Dačić, Milutin Mrkonjić, predsednik Izvršnog veća APV Bojan Pajtić, Crkva, lokalna vlast i naravno ne na poslednjem mestu, lokalni feudalci na čelu sa Miodragom Babićem. Srećnih građana gotovo da nije ni bilo (par njih je prošlo uz smrznutu i vetrom šibanu konstataciju: „Šta, skupila se banda?“)

Centralnu ulicu koja je izvorno (Weiskirchen strasse) bila pokrivena kamenom kockom baš kao Jelisejska polja ili Crveni trg, sa kolonadama bogatih stabala koji su štitili narod od sunca i vetra, nosioci ,,modernosti,, su jednostavno obrijali, izvadili joj dušu i zalili asfaltom. Sve to za oko pet miliona eura!

Ako i zanemarimo ovo kulturološko pitanje urbanističkog nasleđa, ostaje i dalje ozbiljan problem saobraćajne logike bulevarskog neimarstva: naime, ovaj bulevar za razliku od drugih ne vodi nigde. Posle hiljadu metara dolazi do ulice potpuno poprečne i ponosni vozači mogu samo da razrešavaju dilemu (dok stoje pred semaforom) – hoće li desno do gradske ludnice ili levo do zelene pijace? Težak izbor.

No, da se ne upuštam u subjektivne urbano-sociološke analize; bolje je da pogledamo jedan potpuno objektivan dijalog sasvim prikladan ovoj urbanističkoj svečanosti.

Beranže: Nečuveno! Nečuveno! Neverovatno! Za mene je to pravo čudo...čestitam, najtoplije čestitam gospodine Arhitekto, divno, divno!...Zaista!

Arhitekta: O, dragi gospodine....

Beranže: Da, da...Moram da vam čestitam. Prosto je neverovatno... stvarnost prevazilazi maštu!

Arhitekta: Plaćen sam da uradim taj posao, to mi spada u svakodnevni posao, to mi je struka.

Beranže: Razume se, razume se. Jeste li dobro plaćeni? Izvinjavam se, možda sam nametljiv...

Arhitekta: Ne izvinjavajte se, molim vas. Plaćen sam osrednje prema tarifnom pravilniku. Pristojno. Da se živeti.

Beranže: Drago mi je... kako lepa kuća! Fasada je divna, čist stil! Osamnaesti? Ne, petnaesti ili dvadeseti vek? U svakom slučaju klasična, a pre svega koketna, koketna...

Arhitekta: To je u ovom kraju pravilo. Proračunato je, namerno napravljeno. Ništa ovde nije prepušteno slučaju, vreme je uvek tu lepo... Zato se placevi i prodaju.... tačnije, prodavali su se vrlo skupo....

Momci sa asfalta: Elitni odred počasanih gostijuPhoto: Stock

Beranže: Divno!.. Vidite, rekli su mi, a ja nisam verovao... ili tačnije nisu mi rekli, ali sam znao, znao sam da u vašem mračnom gradu, usred četvrti u crnini, prašini i blatu, postoji ova svetla četvrt, kvart van kategorije, sunčanih ulica, sunčani grad u gradu koji ste sagradili....

Arhitekta: Ništa neobično, kažem vam, tehnika. Pokušajte da shvatite. Trebalo je da idete u školu za odrasle. Ovo je prosto ostrvce...sa skrivenim ventilatorima po ugledu na oaze.

Beranže: A, da...Tačno. Govorite o gradovima koje nazivaju još i fatamorganama. A tamo? Šta je tamo?

Arhitekta: Ah, da. Bazen. Hteo sam da vam pokažem. Priđite, priđite!

Beranže: Da priđemo?

Arhitekta: Pogledajte, šta vidite?

Beranže: Gospode!

Arhitekta: Nemojte se onesvestiti, muško ste!

Beranže: Vidim...zar je moguće... Da, vidim kako pliva na površini leš malog dečka s obručem...dečačića od pet-šest godina... A pored njega, sav naduven, leš inžinjerijskog oficira u svečanoj uniformi.... Ko je to učinio?

Arhitekta: Ubica! Razbojnik! Uvek isti, neuhvatljiv!

Beranže: Kad bi ste imali bar njegov opis.

Arhitekta: Imamo ga. Njegova slika je na svim zidovima.

Divan vam je asfalt: Ministar i narod

Photo: Stock

Beranže: Otkud vam slika?

Arhitekta: Našli smo je na davljenicima. Znamo i kako radi. Svi to uostalom znaju u ovom kraju.

Beranže: Ne mogu da razumem!

Arhitekta: Šta ćete! Ipak je to dosta zanimljivo...eno vidite, tamo na tramvajskoj stanici. Kad siđu putnici, pošto privatni automobili idu samo po sunčanom gradu, on stupa u akciju! Prerušen u prosjaka, kukumavči, traži milostinju. Uobičajeni trikovi. To ne uspeva, to je tek uvod. Njuši, traži dobru dušu. Obično ga odbijaju, dobroj duši se žuri, nema vremena, i tako stignu do bazena, i on prelazi na stvar! Nudi žrtvi da joj pokaže Pukovnikovu sliku! To je neodoljivo. A pošto se već smrkava dobra duša se nagne da bolje vidi. U tom času je izgubljena. Koristeći njenu udubljenost u posmatranje slike, on je gurne, ona pada u bazen i udavi se. Stvar je završena, ostaje mu samo da traži novu žrtvu.

Beranže:Neverovatno! Neverovatno!

Arhitekta: Ali istinito! (Zagrize sendvič) Ne jedete?.. Ne pijete?..Stiže tramvaj.

*Izvod iz komada „Neplaćeni ubica“ Ežena Joneskua

0 0

Dodajte komentar