Izvor: Blic, 30.Avg.2016, 06:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Britanski rat protiv Naci špijuna: Sakrivena pisma iz MI5 arhive otkrivaju istinu o pogubjenju jednog od njih
Tokom Drugogo svetskog rata, britanska Vlada se borila protiv tajnih nemačkih špijuna. Nova pisma iz arhive MI5, otkrivaju priču o Hjuze Valdbergu, jednom od ljudi koji su pogubljeni.
Rano ujutru, 3. septembra 1940. godine, dva francuska ribarska broda, La Maskot i Rouz de Karmel, isplovila su preko Kanala i približila se obali Kenta u Engleskoj. Nadomak obale, četvorica muškaraca su se krišom ukrcali na jedna od čamaca za spasavanje i otišli tiho do obale.
Oni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su bili, Karl Majer (23), član Nacističke partije, Čarls van den Kibum (25), Šjord Pons (28) i dvadesetpetogodišnjak iz Nemčke, Hjuze Valdberg, piše "Guardin".
Oni su bili agenti Nemačke obaveštane službe, a njihova misija je bila izviđanje južne obale Engleske zbog invazije koja je bila samo nekoliko nedelja udaljena. Imali su male radio predajnike, zalihe pasulja, govedine i čokolada, dovoljne za desetak dana.
Priča o tome šta se desilo sa ovim špijunima, pričana je i ranije, ali je jedan tužan deo njihove priče ostao sakriven i sahranjen godinama u arhivi MI5 u dirljivim pismima koja su tek sad izašla na videlo nakon prebacivanja u Nacionalni arhiv u Londonu.
Majer je prvi zarobjen, kad je pešačio do obližnjeg sela u pab da popije sok. Gazdarica lokala je odmah pozvala policiju i upozorila na mladića sa stranim akcentom, koji nije znao da ne sme da kupuje alkohol u britanskim pabovima posle devet uveče. Za samo nekoliko sati sva četiri špijuna su bila uhvaćena.
Tokom šestonedeljnog ispitivanja u centru za ispitivanje u MI5 u kampu 20, njih četvorica su "ceđeni" i morali su da daju izjave opisujući sve do tankih creva.
Bili su optuženi za izdaju.
Čerčil je 10. maja te godine odbijao da prihvati brzu pobedu Nemaca širom Norveške i zapadne Evrope i da je pripiše isključivo vrhunskom oružju, taktici i borbenom duhu.
Međutim, kako britanski zakon može da goni za izdaju svoje državjane, a ne može strane, novi premijer je zahtevao izmenu zakona i to odmah.
Do kraja maja 1940. godine, zakon koji se bavi izdajom je izmenjen i dobio je kraljevski pristanak.
Kada je u novembru započeto suđenje četvorici špijuna, tužilaštvo je tražilo od sudije da zabrani objavljivanje bilo kakvih informacija u vezi sa sudskim postupkom po zakonskom vandrednom aktu.
Do ručka su reporteri bili svesni da se nešto dešava u sudnici, jer nisu imali pristup unutra.
Valdberg je iznenadio sud priznavši svoju krivicu. Ostala trojica su i dalje negirali. Pons je rekao kako je pomagao Nemačkoj obaveštajnoj službi pod pritiskom jer su mu pretili koncentracionim logorom nakon što su ga uhvatili u krijumčarenju dragulja iz Holandije u Nemčku, rekavši kako nije imao nameru da pomaže Nemcima kad je stigao u Englesku.
Porota je nakon četiri dana suđenja, okrivila Majera i Kibuma, na smrtnu kaznu, zajedno sa Valdbergom. Prihvatili su Ponsovu odbranu, oslobodili ga i odmah ga priveli kao neprijatelja iz inostranstva.
U dogledno vreme Valdberg i Majer su obavešteni da će biti obešeni u Pentonvil zatvoru u severnom Londonu u 9 sati ujutru 10. decembra. Kibumu je izvršenje kazne bila predviđena nedelju dana posle njihove.
Nedelju dana pre izvršenja kazni, ser Aleksandar Maksvel iz ministarstva unutrašnjih poslova, je počeo da sumnja u vezi sa načinom na koji su krivično gonjeni i osuđeni na smrt četvorica muškaraca, s obzirom na to da se sve odigralo u strogoj tajnosti.
Svoje sumnje je izneo u pismu Svintonu, koji je tada bio na čelu bezbednosnog tela, koje je Čerčil osnovao.
"Javno mnjenje i javna kritika su najvažniji za pravilno sprovođenje pravde. Držanje ovakvih kazni i suđenja u tajnosti je protiv naših tradicija", napisoa je on.
U to vreme operacija poznata kao "Double Cross", bila je jedna od najvećih dostignuća MI6. I postala je vitalni deo savezničkih strateških prevara.
U ovoj operaciji saveznici su pridobili sve nemačke špijune i pretvorili ih u dvostruke agente. Dvostruki agenti su uveravali Nemce da će saveznici napasti Norvešku, Pa de Kale i Normandiju. Ovi izveštaji su rezultirali time da su Nemci veliku vojsku poslali prvo u Norvešku, zatim na Mediteran, pa onda u Pa de Kale i natrag.
Svinton je Maksvelu u pismu opisao značaj ove operacije.
"Kombinovani rad svih službi je izgrađen, i neprestano se dograđuje. Samo jedno otkrivanje, koje se odnosi na samo jednu osobu, može da sruši celu "zgradu".
U vreme kad je Maksvel dobio Svintonovo objašnjenje u Pentonvilu, Valdberg je insistirao na tome da to nije njegovo pravo ime i da on nije Nemac. Njegovo ime je bilo Henri Lasudri i bio je Belgijanac.
U početku je MI5 hteo da izbriše ovakve tvrdnje kao izmišljotine očajnog čoveka osuđenog na smrt, ali kad su krenuli da ga ispituju na francuskom jeziku, shvatili su da ga odlično govori gotovo kao maternji jezik, dok mu je nemački bio dosta slab.
Kad su mu dali šansu da piše oproštajna pisma svojoj porodici, Valdberg ih je poslao porodici Lasudri u Belgiji i svojoj devojci takođe u toj državi.
Ova pisma su otkrila sve nepravilnosti njegovog suđenja, kako on nije imao priliku da se izjasni pred sudom i da ga je njegov branilac koji mu je dodeljen, savetovao da prizna krivicu kako bi bolje "prošao", a opet je prošao kao i ostali, osuđen je na smrtnu kaznu.
U svom poslednjem pismu majci Lasudri je napisao: "Bog zna da li će ovo pismo stići do tebe i kad. Možda za godinu ili čak dve, možda nikada. P.S. U utorak 10. decembra ću umreti u 9 sati ujutru. Voli te tvoj Henri"
Visoki Mi5 detektiv se pre izvršenja kazne raspitivao da li zakasnelo otkriće o pravom identitetu može na bilo koji način da odloži kaznu.
U datotekama i spisima agencije pronađeno je da je dobio odgovor od agencije, da ne može.
Prvo je obešen Majer, zatim samo minut kasnije i Lasudri, pod imenom Hjuze Voldberg. Nedelju dana posle pogubljen je i Kibum, a o Ponsu nije bilo pomena.
Lasudrijeva porodica nikad nije dobila potresna pisma. MI5 je pisma zarobio duboko u svojoj arhivi, da bi 2005. godine bila tiho prebačena u Nacionalni arhiv, gde su godinama ležala nezapažena.
Između 1940. i 1946. godine, čak 19 špijuna su gonjeni na osnovu promenjenog zakona o izdaji i pogubljenju. U 1946. godini ovaj zakon je suspendovan, a nekoliko godina kasnije i ukinut.
.jpg)
