Izvor: Vesti-online.com, 30.Maj.2016, 06:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Američki san

Prošle godine, globalna anketna mreža Galup ispitivala je mišljenje stanovništva u 65 zemalja sveta, a jedno iz serije pitanja glasilo je: "Koju zemlju današnjeg sveta smatrate najvećom opasnošću za svetski mir"? Prvo mesto pripalo je Americi. A u kojoj zemlji bi stanovništvo bilo najviše spremno da ratuje ako bi bilo pozvano pod zastavu - i bez specifikacije da li se radi o čisto odbrambenom ratu? Samo 20 posto Italijana, na primer, našlo bi se patriotski pobuđeno da uzmu pušku >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << u ruke - "avanti popolo" - ukoliko se ne bi radilo o čisto odbrambenom ratu, a 68 posto njih je izričito protiv.

Nemci su se, očigledno, dobro opekli prošlošću Hitlerove osvajačke megalomanije, pa njih 62 posto ne bi više da ratuje. Čak i u Velikoj Britaniji u kojoj još fermentira ostatak nekadašnje osvajačke, imperijalne veličine, 51 posto Ostrvljana ne bi više pod zastavu uprkos intervencionističkom impulsu vladajuće elite u Vajtholu. Samo 27 posto odazvalo bi se rado na zov otadžbine.

A šta o tome misli narod u "Luči mikrokozmi" svetskog pacifizma, demokratije, ljudskih prava i tako dalje?

Uprkos tome što je njihova zemlja vodila najviše besmislenih i nekorisnih ratova u modernoj istoriji sveta, celih 44 procenata Amerikanaca krenulo bi "u boj, u boj" čim bi odjeknule prve trube (31 posto su protiv).

Išli bi Amerikanci u rat uprkos tome što je njihova zemlja do temelja rasturila jednu drugu zemlju za koju su na Si-En-Enu čuli da se zove Irak; uprkos bede i mizerije koju je njihova zemlja izazvala u jednoj drugoj zemlji za koju 23 posto nikada ranije nije čulo, a zove se Avganistan; uprkos rasulu koje je njihova zemlja izazvala u Jemenu ili nečem što se, kako su čuli na TV, tako nekako zove; uprkos tome što je iz nekih razloga, Amerika bombardovala neku "veri bed" zemlju, na nekom ostrvu ili, možda, to beše poluostrvo za koje su na TV čuli da se zove Balkan; uprkos svojevremenom katastrofalnom porazu u Vijetnamu; uprkos nepotrebnom, atomskom bombardovanju Japana, na samom kraju Drugog svetskog rata; uprkos triliona dolara straćenih na intervencije u Iraku i Avganistanu.

I uprkos tome što većina ljudi širom sveta potpisuje (evo u Galupovoj anketi) da su SAD najveća opasnost po mir u svetu - 44 posto Amerikanaca (relativna većina) bi na zvuk trube krenula "u boj, u boj" - negde i na nekoga.

Šekspir bi ovde rekao da (u državi Danskoj) "ima nešto trulo". Ali, Danska nije imala militaristički korporatizam današnje Amerike; niti je imala "amerčki san" koji može da se sniva i perpetuira u budnom stanju samo ako se hrani spoljnim ekspanzionizmom.

Kako bi sociološka nauka, udružena sa psihijatrijom, mogla da objasni ovaj nagon (44:31) za "puštanjem krvi" drugim narodima, a radi održavanja iluzije nečijeg sna? Herbet Mejer, bivši specijalni savetnik direktora CIA i potpredsednik Nacionalnog obaveštajnog saveta ima uputstvo za čitanje dijagnoze.

Evo njegovih reči ispisanih povodom sadašnjih odnosa Vašingtona sa Moskvom: "Ako ruski oligarsi mogu da ubede dobrog, starog, Vladimira da ode, (sa vlasti) uz 21 pozdravnu salvu - to je za nas u redu. Ali, ako je Putin toliko zanesen pa ne shvata da je njegova misija završena (?!) onda jedino preostaje da iz Kremlja izađe sa nogama napred i rupom od metka na temenu. I to bi za nas bilo OK".

Nastavak na Vesti-online.com...