Izvor: RTS, 29.Nov.2015, 09:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Adut sankcija, izgubljena partija
Koju ulogu će Rusija igrati u međunarodnoj koaliciji protiv Islamske države – onu koju sama izabere, ili onu koja joj se dopusti? Ključ razumevanja te eksplozivne dileme vremenski leži između sastanka zemalja G-20 pretprošlog vikenda u turskoj Antaliji i turskog obaranja ruskog vojnog aviona osam dana kasnije.
Sa tačke gledišta javnosti evropskih država, razvoj je zbunjujući: Iako antiteroristička >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << koalicija deluje već nekoliko meseci, ona se svake nedelje dogovara ispočetka. Iako se ponavlja da je poraz Islamske države prioritet, koalicioni partneri ne odustaju ni od drugih ciljeva, čak i kad su u suprotnosti sa proklamovanim prioritetom.
Ako se dosledno pretresu sva otvorena pitanja koja stoje na putu zbijanju redova unutar međunarodne koalicije, koja to jedan dan jeste, drugi dan nije, lako se dolazi do zajedničkog imenitelja: Rusija.
Bez Rusije, borba Zapada protiv uzroka međunarodnog terora nema šanse za uspeh. Sa Rusijom, Moskvi se kao nuspojava dopušta članstvo u Klubu plemenitih i uzvišenih vrednosti, u Akcionarskom društvu humanističkih principa, u Društvu za vakcinaciju protiv katastrofalnih odluka, što su sve kategorije u kojima zapadna politika sebe iskreno doživljava u poslednjih četvrt veka.
U toj frustraciji između dva podjednako neprihvatljiva ishoda, Evropa, kao i čitav Zapad, plaća cenu rastuće neefikasnosti. Prošlog januara, Pariz je oplakivao 17 žrtava, ovog novembra 130, a da godina nije ni prošla.
"Mi imamo samo ovu jednu šansu da od Rusije dobijemo to što hoćemo..."
Sa zadrškom od jedne sedmice, austrijski list Prese je prošlog ponedeljka citirao "neimenovanog zapadnog diplomatu", koji je, u pauzama sastanka na kom se u Antaliji razgovaralo o produženju sankcija Rusiji, izgovorio sledeću rečenicu:
"Mi imamo samo ovu jednu šansu da od Rusije dobijemo to što hoćemo, ako i dalje igramo na kartu sankcija. Finansijske sankcije moraju ostati na snazi do gorkog kraja."
Krug onih koji su mogli da izgovore taj manifest o namerama, koji političku pragmatiku kombinuje sa elementima apokalipse, zaista je mali.
Sastav petorke koja se na marginama susreta G-20 dogovarala i dogovorila o produženju sankcija Rusiji je poznat: američki predsednik Barak Obama, nemačka kancelarka Angela Merkel, britanski premijer Dejvid Kameron, italijanski šef vlade Mateo Renci i francuski ministar spoljnih poslova Loren Fabijus.
Krug autora te cinične i opasne rečenice moguće je, bez gubitka logike, redukovati na tri zemlje – Sjedinjene Države, Veliku Britaniju i Nemačku. One su, prema unisonom pisanju štampe nemačkog govornog područja, praktično ostale jedine koje insistiraju da je produženje sankcija, u datom obimu i bez trunke kolebanja, jedina opcija dalje politike prema Rusiji.
"Merkelova putuje u Pariz uoči Olandove posete Moskvi, kako bi se uverila da će ostati tvrd kada su u pitanju sankcije prema Rusiji", pisao je nemački ARD sredinom sedmice.
U verbalnim konstrukcijama što ih je upotrebio "neimenovani diplomata" – a u gramatičkoj grešci "jedna diplomata" koja se u tekstu potkrala austrijskom listu, nagoveštava se da je to bila žena – prepoznaje se tip argumentacije koju je kancelarka Merkel već više puta upotrebljavala, na javnoj sceni i sasvim službeno, kako bi u proteklih godinu i po moralno opravdala uvođenje sankcija.
Ne bi trebalo pomisliti da je autor rečenice nemačka kancelarka, jer ona i ne razgovara s novinarima, osim ako nisu članovi školske novinarske sekcije, ili se u svemu slažu s njom, kao Ane Vil sa ARD-a. Naprotiv, to samo znači da spiritualnu evropsku domovinu takvog stava treba tražiti u radnom timu oko Angele Merkel.
Novo je to da argumentacijski niz "jedina šansa", "dobiti ono što hoćemo", "igranje karata", i "gorki kraj" još nikada nije izgovoren tako brutalno skraćeno i jasno.
Dok se susreće sa najstrašnijom pretnjom po opstanak liberalnih demokratskih društava od poraza nacističkog režima, uski krug najmoćnijih zapadnih lidera svejedno definiše situaciju kao "jedinu šansu" koju su mu istorija i proviđenje bacili u krilo "da od Rusije dobije to što hoće".
Zazivanje "gorkog kraja" takođe ne uliva previše poverenje u racionalno delovanje aktera prilikom smišljanja pitanja. I engleski i nemački jezik poznaju tu frazu u istom, bukvalnom prevodu kao i srpski. Na poetskom hrvatskom bi se to reklo "do istrage vaše, ili naše"; to jest, dok neko skroz ne pukne.
"Gorki kraj" je delatna fraza, neumoljiva, nepopustljiva. Dok veština Islamske države da u Evropi ugrožava sve teško stečene institucije liberalne demokratije i otvorenog društva raste, tri najvažnije zemlje Zapada ohrabruju nacije Starog kontinenta za obračun sa Rusijom "do gorkog kraja".
Romantizam vrednosti
U uvodnom komentaru pod naslovom "Evropo, da li se još zgražavaš, ili već deluješ?", Eduard Štajner, komentator austrijskog lista Prese, otvoreno traži ukidanje sankcija.
U tu svrhu Štajner se služi citatima, na primer izjavom Ekharda Kordesa, šefa Istočnog odbora nemačke privrede, koji traži početak diskusije "o ulasku u izlazak iz sankcija", ili nabraja prominentne zagovornike njihovog postupnog ukidanja, kao što su Zigmar Gabrijel ili Horst Zehofer.
Štajner, međutim, ne koristi samo tuđe reči da bi rekao šta misli.
"Insistira se na totalnom poštovanju svih tačaka iz ugovora 'Minsk 2'... A pri tome se ignoriše činjenica da tu i tamo njihovo ostvarenje zavisi od vlade u Kijevu, koja, usput rečeno, u aktuelnoj blokadi snabdevanja Krima električnom energijom ostavlja žalostan i izgubljen utisak."
"Malo više pragmatike u odnosima s Rusijom" – sve je više komentara tog tipa u austrijskim medijima, ređe u nemačkim, skoro nikako u švajcarskim.
"Pragmatika" se u velikim političkim centrima Zapada doživljava kao opscena reč, kao psovka kojom se odbacuju vrednosti po kojima Evropa živi – liberalna demokratija, ljudska prava, sloboda medija, profesionalno sudstvo, borba protiv korupcije, predvidljiva međunarodna politika. To su sve odreda tačke gde se Rusiji "ne može verovati", kako su više puta rekli i američki predsednik i nemačka kancelarka, istočnoevropske lidere da i ne spominjemo.
Ali, Turska po svim tim stavkama pokazuje još veće nedostatke od Rusije, no svejedno je nemačka kancelarka čitavu evropsku strategiju za savladavanje aktuelne krize zasnovala na saradnji sa Turskom. Erdogan je za Merkelovu postao stena na kojoj se podiže bezbednosna konstrukcija Starog kontinenta.
Evropska komisija je pre mesec dana zaustavila negativan "progres riport" o Turskoj ove jeseni, kako Uniji ne bi vezala ruke u pregovorima sa Turskom. Zaključak: u odnosima sa Turskom zagovara se pragmatika, u odnosima sa Rusijom romantičarski vrednosni sistem.
Vrlo bitan elemenat uvođenja sankcija Moskvi bio je "smanjivanje energetske i ekonomske zavisnosti od Rusije", uglavnom zato "što joj se ne može verovati".
Bežeći od zavisnosti od Rusije, nemačka kancelarka sada uvodi Evropu u totalnu zavisnost od režima u Ankari. Turskoj se stavlja u izgled čak i članstvo u Uniji, iako bi njen režim pao na ispitu po svim nabrojanim evropskim vrednostima, iako je EU po vlastitim osnivačkim dokumentima zajednica vrednosti, a ne realpolitike.
Kako u praksi funkcioniše poverenje u Ankaru, pokazuje obaranje ruskog vojnog aviona prošlog utorka. List Cajt piše: "Američki vojni krugovi delimično potvrđuju rusku verziju." Tagešpigel: "Rusi su upozoravani dok su još bili na sirijskoj strani, a i pogođeni su na sirijskoj strani." Britanski Gardijan: "Ruski avion je bio 17 sekundi u turskom vazdušnom prostoru."
U prvom komentaru, Frankfurter algemajne cajtung je izneo teoriju da je Ankara izvela taj čin kako bi u korenu sprečila približavanje između Zapada i Rusije i njihovu efikasnu koordinaciju u borbi protiv Islamske države. Tek je posle toga počela priča o "dve strane" koje bi morale da "spuste retoriku".
"Imam utisak da Rusija zaista traži izlazak iz sirijske katastrofe", rekao je nemački ministar spoljnih poslova Štajnmajer u intervjuu za Bild am zontag prošle nedelje, lansirajući time kvalifikovanu teoriju da se Moskvi, barem u toj jednoj stvari, može verovati.
Ni dva dana posle toga, Ankara je raketom prizemljila tu teoriju.
.jpg)
