Absinthe: Mala potrošnja, veliki učinak  

U ovaj restoran nije lako ući. Nije retkost da se ne može ni stajati, a kamoli dobiti mesto. Hteo sam da rezervišem sto 31. decembra, ali su mi rekli da je sve popunjeno još pre dve nedelje! Lepo, rekao sam, i stigao u jedno mirno postnovogodišnje popodne. Šest zauzetih stolova, od kojih pet čini se „kućnim gostima“. Barmen lenjo briše čaše, konobara nema pristojno dugo, tek da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zna gde smo došli. Najzad je prišao i našem stolu. Izgleda kao modni frizer. Goste koje ne poznaje gleda malo s visine. Ipak, mora se priznati, odnos tokom posluženja vrlo profesionalan.

„Absinthe" je zamišljen kao autentična francuska braserija i u tom stilu je dosledan. U restoranu dominiraju tamni tonovi, dugačke tapacirane klupe, drvene stolice, mesingane piksle i bele kugle starinskih lustera. Jelovnik je u obliku plastificiranog kartona, na francuskom i srpskom. Da se doda i to: ovaj lokal dobro glumi određenu dozu francuske ležernosti, koja doprinosi autentičnosti.

Pribor, krpena salveta i tanjiri su besprekorno čisti, ali lusteri ili neoni iza mat-stakala kod šanka deluju malo zapušteno, kao da su Žak Prever i Simon de Bovoar nedavno završili obrok i izašli iz restorana. U tome je izgleda čar. „Absinthe" je od 2003. restoranski vrh Vračara. To je i razlog što „običan gost" prvo treba da proveri cene. One su već pri letimičnom pogledu više za 10-15 odsto od slično glasovitih mesta. Mala jela (nešto kao topla zakuska) staju od 510 do 630 dinara, salate su 690 do 790 dinara, mesa od 1.200 do čak 1.510 dinara, koliko staju pačji bataci, koji su među najskupljim obrocima u gradu.

Da li cenama odgovara kvalitet ? Reklo bi se da tu „Absinthe" može da prođe, za onog ko može da plati. Izbor francuskih sireva reprezentativan, mesa maštovito spremljena, mali obroci egzotični, salate nalik jelima. Vidi se da je ovaj restoran i bar, odnosno prvenstveno bar. Izbor koktela impresivan: klasični su po 440, šampanj-infuzije 550, a sva druga žestoka pića po 300 dinara. Ipak, čudno je da postoji samo nekoliko vrsta vina.

No, evo šta sam probao. Supu od luka posluženu sa dva baget hleba, ukus francuski (cena: 290 dinara). Sir „bursan" sa biberom koji se kod nas retko gde može naći, evocira najlepše pariske uspomene. Probao sam i pačetinu u vrućem testu (malo jelo: 590 dinara) i midijum biftek u crvenom vinu sa četiri vrste bibera (1.320 dinara) – i sve je bilo nekako naročito, kao da ste u Francuskoj. Ipak, nedostajalo je malo ukrasa.

Kao ni u većini beogradskih restorana, ni ovde se tanjiri ne dekorišu, a na salveti nema oznake restorana. Doduše, kesicu šećera sa znakom „Absinthe" možete poneti kao suvenir. I toalet je na isti način sveden. Sav u crvenom, prostran (četrdesetak kvadrata), ima lobi sa kožnim kanabetom, tri starinske slavine i odeljke za dame i gospodu sa natpisom na francuskom iznad vrata: „restoranski bonton, zadržavanje 5 minuta"! Bonton, međutim, nije dovršen sa restoranske strane. Papira ima, ali česme puštaju samo hladnu vodu. Nema veze! Kad se penjete stepenicama, u ramovima po zidovima sačekaju vas nasmejana lica vipovaca koji restoranu čestitaju sedmi rođendan. Čestitamo i mi. Odličan koncept. Minimalna potrošnja, maksimalan učinak.

0 0

Dodajte komentar