Izvor: NoviMagazin.rs, 28.Avg.2016, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Nova tranzicija
A šta ćemo sad? Čime da ispunimo vreme koje smo posvećivali upravo održanoj Olimpijadi? Ko god iz publike, ovdašnje i globalne, sebi postavlja ova pitanja, posredno se svrstava uz raznoliku grupu učesnika Igara u Riju koji se teško privikavaju na rutinu svakodnevice. Već me pojedini olimpijci zovu da ih posavetujem šta da rade sa sobom po završetku vrhunskih nadmetanja sa drugima – poverio je Vašington postu hjustonski >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << sportski konsultant Robert Endruz (koji sarađuje i sa Simon Bajls, američkom gimnastičarkom okićenom sa četiri zlatne medalje).
Povratak u normalnost je često nenormalno teška ne samo za gubitnike nego i za pobednike – konstatuju psiholozi, koji su taj fenomen nazvali postolimpijski
stres ili čak postolimpijska depresija.
Prema jednima, glavni razlog za ovaj poremećaj je u činjenici da se
elitni sportisti, posle duge posvećenosti postizanju perfekcije u svojim takmičarskim disciplinama, s mukom prilagođavaju nesavršenoj realnosti. Drugi uzrok nalaze u “padu” iz uloge svetskog značaja na lokalnog epizodistu.
Treći nude poređenje sa rolerkosterom koji se polako kreće uvis, odakle se potom munjevito strmoglavljuje.
Četvrti, pak, ukazuju da neke slavodobitnike rastrza i pomisao da bi jednog dana moglo da se “otkrije” da vrede manje od uspeha koji su postigli.
S obzirom na sve veći stepen kolektivne identifikacije sa olimpijskim reprezentativcima, logika bi mogla da nametne pitanje – da li navedeni simptomi postolimpijske depresije mogu da se ispolje i u delovima ukupnih nacionalnih bića? Pa da posle “našeg” trijumfa teže podnosimo sistemska potcenjivanja, da posle “našeg” globalnog uspona ne prihvatamo domaće epizodne role, da ćemo i “mi” doživeti rolerkostersku verziju izreke “ko bi gore, sad je dole” i da, povrh svega,
otkrijemo da manje vredimo od medalja koje smo “mi” osvojili.
Kad bi tako nešto igde bilo mogućno, olimpijade bi se ispostavile kao neka vrsta predigre revolucija, kao pokret koji svrgava sve vlasti čiji je globalni rang niži od onog koji su dostigli sportisti.
Ali, stvari idu u suprotnom smeru. Živimo u naletu protivrečnosti. Dok je gotovo sve u modernom svetu privatizovano ili se privatizuje, sportska dostignuća se nacionalizuju, pa i etatizuju. Do te mere da je Gardijanov kolumnista Sajmon Dženkins počeo da sluti da ga sada njegovi Britanci podsećaju na nekadašnje Sovjete po državnom investiranju u olimpijce, u kojima takođe vide najpodesniji način za uzdizanje sopstvene važnosti u globalnim razmerama.
Poređenje je, svakako, dodatno neugodno za njegove zemljake u trenutku kad se, posle odluke o izdvajanju iz EU, ipak nadaju da unutrašnji separatizmi neće dovesti do raspada njihovog Ujedinjenog Kraljevstva kao što su svojevremeno izazvali rasturanje Sovjetskog Saveza (do čega je, uzgred budi rečeno, došlo ubrzo posle hladnoratovskog, blokovskog, uzajamnog bojkotovanja olimpijada u Moskvi 1980. i Los Anđelesu 1984. godine).
Godi im, međutim, činjenica da je upravo većom potporom države, s lutrijskim doprinosom, Britanija sada izrasla u olimpijsku silu broj 2, tabelarno odmah posle SAD. Zanimljivo je da olimpijski poredak prilično odgovara standardnom poretku moći, uprkos argumentaciji da se odnos snaga u svetu ubrzano menja.
Prvih pet mesta po broju osvojenih medalja zauzele su stalne članice Saveta bezbednosti UN (mada su po broju zlatnih odličja Francusku pretekli Nemačka i Japan, pretendenti za isti ili bar približan status koji u Svetskoj organizaciji ima petorka pobednika nad njima u Drugom svetskom ratu).
Meni su još zanimljivije bile koincidencije sa prostora bivše nam federacije. U prve četiri vaterpolo reprezentacije našle su se ekipe iz čak tri države proistekle iz raspada Jugoslavije (Srbija, Hrvatska i Crna Gora), u čemu sam našao još jednu potvrdu za moju tezu da je do rastakanja te zajednice došlo, uz ostalo, zato što svi njeni talenti nisu mogli da nađu mesta u jednoj jedinoj selekciji. Uz to, Srbija je bar prigodno otklonila kletvu koja je istrajno prati – “dvoje patriota, tri partije” – tako što je izborila četiri medalje u kolektivnim nastupima.
Na kraju, da pomenem – najdalekosežnije karakteristike olimpijada. Prvo, i ova je, uz sve zamerke koje joj se s pravom upućuju, potvrdila da su one jedan od retkih preostalih ambijenata za koliko-toliko usklađenu afirmaciju globalizma i lokalizma: nastupanje je nacionalno, a vrednovanje internacionalno. Drugo, još uverljivije otkrivaju da su se vlasti, suočene s nemogućnošću da podanike nečim oduševe, pojačano bacile na sportiste da oni obave taj posao umesto njih. I, treće, izlazak iz vanrednog emotivnog stanja, kojem nas je podvrgla Olimpijada u Riju, mogao bi mestimično da se ispostavi kao još jedna bolna tranzicija ka redovnom stanju.
Zašto opet bolna tranzicija? Zato što smo, ovde i još ponegde, samo privremeno, 16 olimpijskih dana, živeli u paralelnom režimu u kojem su nam sasvim konkretne interese zastupali – izvan uobičajenih negativnih selekcija – najbolji koje imamo.
.jpg)
